NOVOSADSKO, BEZ PREMCA „Scena” bira najbolje predstave 2025, u „Dnevniku” se to već zna

Kritičar „Dnevnika” Igor Burić ponovo će javno i transparentno obrazložiti svoju listu od tri najbolje. Sve tri su izabrane sa lokalne, novosadske scene. 

Ne samo zbog lokal-patriotizma, nego i zbog odsustva mogućnosti da se ove, politički veoma turbulentne godine, osim na Sterijinom pozorju i vidi bilo šta relevantnije.

3. mesto: „Koza ili ko je Silvija?” Edvarda Olbija, u režiji Egona Savina, Srpsko narodno pozorište. 

Elegantnu, nenametljivu režiju Egona Savina sa jasno izrezanim konturama savremene, dobrostojeće porodice američkog, ili bilo kog evropskog doma (osim možda srpskog), vrhunski su znali da iskoriste glumci u postavci: Boris Isaković, Jasna Đuričić, Nenad Pećinar, Aleksandar Sarapa. Tata, mama, prijatelj i sin. Tako nekako i u ontološkom poretku, dok mama ne „poludi”. 

Ono što sam već napisao: Olbi kao i većina najznačajnijih američkih dramatičara 20. veka (Henri Miler, Tenesi Vilijams, Judžin O’Nil), bavi se porodicom i, kako je to reditelj Savin istakao - američkim snom. Budući da u „Kozi” na prvi pogled nije reč o disfunkcionalnoj, niti porodici pritisnutoj društvenim okolonostima, Olbi bira apsurdistički, a zapravo metafizički put da pokaže koliko je truleži ispod onoga što zovemo sreća. 

2. mesto: „3 sestre” Antona Pavloviča Čehova, u adaptaciji i režiji Botonda Nađa, Ujvideki sinhaz/ Novosadsko pozorište.

Najagresivniji, najneomiljeniji pristup klasičnoj dramskoj literaturi kada je u pitanju iole konzervativan pogled na režiju, imao je Botond Nađ, gost iz Rumunije koji je očigledno veoma verziran u savremene, hibridne trendove koji u pozorištu uvek, shodno duhu vremena, zahvataju nove medije, sve novije i brže vizualizacije, intelektualizacije, koreografije, muzike... 

Usudio se čak da obrne redosled dramske radnje i činove počne od poslednjeg, pa zavrti prema prvom, ne bi li bolje video sam kraj. Ima li ova rečenica, pa i predstava uopšte smisla? Ima! Izuzetna je vožnja i vredelo je svake sekunde eksperimentisati sa svim navedenim elemntima pozorišne predstave, pretumbavajući svaki mogući red, a zapravo, suštinski, dirljivo se baviti najemotivnijim slojevima Čehovljeve drame. 

1. mesto (i lični favorit, dakle veoma subjektivno): „Utopija” Andraša Urbana, Ujvideki sinhaz/ Novosadsko pozorište.

Muzika je veoma moćan oblik umetničkog postojanja. Kada je na sceni, bilo da je reč o koncertu, orkestarskom izvođenju klasičnog dela ili popularnom bednu, možemo da zatvorimo oči, ali obično gledamo u muzičare, izrazito budni, često čak i opčinjeni da to malo njihovih pokreta proizvodi tako veliki uticaj na prostor, pa i doživljaj dimenzionalnosti u publici. E, nova predstava Andraša Urbana na veoma pozorišni način - mizanscenom, mimezisom, fizičkim teatrom - otelotvoruje muziku na sceni. 

Za samu građu uzima jedan prilično neverovatan dramaturški predložak koji najbolje opisuje ono što stoji u naslovu - utopiju. Uzima - Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i slobodama Ujedinjenih nacija, koju glumica poput pesmice izvodi, dok joj ritam i ton zadaju bend sastavljen od bubnjeva, gitare i bas gitare.   

Igor Burić