НОВОСАДСКО, БЕЗ ПРЕМЦА „Сцена” бира најбоље представе 2025, у „Дневнику” се то већ зна

Критичар „Дневника” Игор Бурић поново ће јавно и транспарентно образложити своју листу од три најбоље. Све три су изабране са локалне, новосадске сцене. 

Не само због локал-патриотизма, него и због одсуства могућности да се ове, политички веома турбулентне године, осим на Стеријином позорју и види било шта релевантније.

3. место: „Коза или ко је Силвија?” Едварда Олбија, у режији Егона Савина, Српско народно позориште. 

Елегантну, ненаметљиву режију Егона Савина са јасно изрезаним контурама савремене, добростојеће породице америчког, или било ког европског дома (осим можда српског), врхунски су знали да искористе глумци у поставци: Борис Исаковић, Јасна Ђуричић, Ненад Пећинар, Александар Сарапа. Тата, мама, пријатељ и син. Тако некако и у онтолошком поретку, док мама не „полуди”. 

Оно што сам већ написао: Олби као и већина најзначајнијих америчких драматичара 20. века (Хенри Милер, Тенеси Вилијамс, Јуџин О’Нил), бави се породицом и, како је то редитељ Савин истакао - америчким сном. Будући да у „Кози” на први поглед није реч о дисфункционалној, нити породици притиснутој друштвеним околоностима, Олби бира апсурдистички, а заправо метафизички пут да покаже колико је трулежи испод онога што зовемо срећа. 

2. место: „3 сестре” Антона Павловича Чехова, у адаптацији и режији Ботонда Нађа, Ујвидеки синхаз/ Новосадско позориште.

Најагресивнији, најнеомиљенији приступ класичној драмској литератури када је у питању иоле конзервативан поглед на режију, имао је Ботонд Нађ, гост из Румуније који је очигледно веома верзиран у савремене, хибридне трендове који у позоришту увек, сходно духу времена, захватају нове медије, све новије и брже визуализације, интелектуализације, кореографије, музике... 

Усудио се чак да обрне редослед драмске радње и чинове почне од последњег, па заврти према првом, не би ли боље видео сам крај. Има ли ова реченица, па и представа уопште смисла? Има! Изузетна је вожња и вредело је сваке секунде експериментисати са свим наведеним елемнтима позоришне представе, претумбавајући сваки могући ред, а заправо, суштински, дирљиво се бавити најемотивнијим слојевима Чеховљеве драме. 

1. место (и лични фаворит, дакле веома субјективно): „Утопија” Андраша Урбана, Ујвидеки синхаз/ Новосадско позориште.

Музика је веома моћан облик уметничког постојања. Када је на сцени, било да је реч о концерту, оркестарском извођењу класичног дела или популарном бедну, можемо да затворимо очи, али обично гледамо у музичаре, изразито будни, често чак и опчињени да то мало њихових покрета производи тако велики утицај на простор, па и доживљај димензионалности у публици. Е, нова представа Андраша Урбана на веома позоришни начин - мизансценом, мимезисом, физичким театром - отелотворује музику на сцени. 

За саму грађу узима један прилично невероватан драматуршки предложак који најбоље описује оно што стоји у наслову - утопију. Узима - Универзалну декларацију о људским правима и слободама Уједињених нација, коју глумица попут песмице изводи, док јој ритам и тон задају бенд састављен од бубњева, гитаре и бас гитаре.   

Игор Бурић