VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Saga o seduši

Ponudite li im njihovo omiljeno i neko nepoznato vino, oni će se uvek mašiti za nepoznato. To pravilo ne važi jedino za naše vinske Kazanove. Zaključujem ovo po sudbini naših autohtonih sorti otkrivenih i spašenih od zaborava u poslednji čas.

Preda mnom je buteljka vina čija priča to potvrđuje.

U Vinogradarskom registru Republike Srbije, u malom vinogradu veličine 0,1 hektar (937 kvadratnih metara, mereno zvaničnim metodama), vlasništvo Nedeljka Čergića u Banoštoru, sađenom 1983. godine u jednom redu spominje se i sorta seduša, sa svojih 57 posađenih čokota. 

Nema je čak ni u Oglednoj kolekciji Instituta u Sremskim Karlovcima u sklopu novosadskog Poljoprivrednog fakulteta. Kolekcija je podignuta 1948-1950, ubrzo nakon osnivanja Instituta. Prikupljanje genotipova (sorti za kolekciju) je permanentno, iz godine u godinu. U njoj bi trebalo da je danas, prikupljeno u zemlji i svetu, više od 500 sorti, koje su u kolekcionom vinogradu, svojevrsnoj banci gena u živom, zastupljene sa, najmanje pet, a najviše 20 čokota. 

Seduše u njemu nema. O njenom poreklu, rasprostranjenosti, morfološkim i biološkim karakteristikama, ni u literaturi i sećanjima nema gotovo ništa. U svim spominjanjima registrovana je samo na Fruškoj gori, a od 1951. godine gubi joj se svaki trag.
Njenih 57 čokota otkriveni su na umoru u vinogradu, na potesu Klenovac u Banoštoru.

Zasluga za njeno pomilovanje u poslednji čas pripisuje se velikom vinogradaru Milanu Šijačkom i mladom izbeglici iz Hrvatske Bojanu Mandiću, Ličaninu iz Zadra. Oni se blagovremeno odazivaju na apele za očuvanje starih, manje značajnih autohtonih sorti fruškogorskog područja upućivanih u vreme procvata vinogradarstva u Srbiji od 2000. godine. 

Shvativši značaj očuvanja istorijskog nasleđa svih područja naše zemlje, zajedno su krenuli iz jednog malog privatnog vinograda, okruženog poljem kukuruza, u kome je seduša životarila poslednje dane. Bojan Mandić, koji je završio Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu i magistarske studije u Bariju u Italiji započinje rad na doktorskoj disertaciji na identifikaciji i klonolanoj selekciji sorte vinove loze seduša. 

Rasni vinogradar Milan Šijački, potaknut sećanjima svoje majke, koja je tvrdila da nema slađeg grožđa od seduše, odlučuje da sa poslednjih čokota uzima plemke, kalemi ih i podiže svoj novi sad (vinograd). Genetičkim proveravanjima, u saradnji sa italijanskim stručnjacima koji imaju veliko iskustvo u selekciji starih zapostavljenih sorti, Mandić je dokazao da od 57 poslednjih čokota 54 pripadaju sorti koju je on prijavio. 

To je potvrđeno i ampelografskim opisom i merenjima. Utvrđeno je da njenog genoma nema registrovanog ni u jednoj od registrovanih baza, da se radi o jedinstvenoj sorti. Seduša je tako stekla pravo da se upiše u svetsku „matičnu knjigu rođenih”. Pod tim imenom upisana je u Vitis International Variety Catalogue.

Nakon genetičkog proveravanja, Mandić je u Italiji uradio i sanitarni status svakog od poslednjih spašenih čokota. Šest je bilo negativno na prisustvo svih devet najznačajnijih virusa. Svih šest Mandić prenosi u Sremske Karlovce i svih šest potencijalnih klonova sadi po pet čokota u tri ponavljanja. 

Doktorsku disertaciju blistavo je odbranio krajem 2018. Nakon desetogodišnjeg istraživanja o staroj sorti, o kojoj se nije znalo gotovo ništa, ostavio je njenih šest klonova koja imaju bogatiju stručnu priču od mnogih renomiranih domaćih i stranih sorti.
Od poslednjih čokota Milan Šijački skidao je plemke, kalemio ih i podizao novi vinograd. 

Deset godina mu je trebalo da ga podigne na pola hektara. Nakon njegove prerane smrti brigu o vinogradu i preradi njegovog roda, vode njegova ćerka Ivana i sin Milenko. Seduša, koja pamti rimska vremena za njih je velika zagonetka. Sve što se o njoj znalo moglo je da se kaže prosto proširenom rečenicom.

„Prvu berbu imali smo 2015”, kaže Ivana Šijački Majoroš. „Sorta je izuzetno rodna. Čokot bujan, mnogo veći od kabernea, ističe se „velikom glavom”, grozdovi krupni, bobice velike, okrugle, sa tankom pokožicom.. Tehnološka zrelost grožđa kasnije epohe. Rodnost izuzetna, sposobnost nakupljanja šećera velika. Kiselost bogata, naročito vinska. 

Sada, kada smo sortu bolje upoznali, znamo kako je uzgajati da bi dobili vino kome ništa ne fali, u kome ništa ne štrči ili nedostaje. Iza nas je četvrta berba i sa toplom klimom. Kljuk je koncentrovaniji, s lepim voćnim notama kupine, višnje, aronije. Kiseline sveže, intenzivne, omogućuju duže odležavanje vina. Zbog toplijeg vremena dolazi i ranije za berbu.”

Prva berba seduše bila je 2015. godine. Trenutno je u prodaji berba 2022. Ukupno 1.100 boca. Vino koje je najautentičnija legitimacija Fruške gore i Srbije. U pravim vinskim zemljama slična vina su ponos nacije i poklanjaju se kao najlepši darovi. Darovi prirode. Kod nas otkriće seduše gotovo da nije ni zabeleženo. U Srbiji, zemlji vina!