ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Сага о седуши

Понудите ли им њихово омиљено и неко непознато вино, они ће се увек машити за непознато. То правило не важи једино за наше винске Казанове. Закључујем ово по судбини наших аутохтоних сорти откривених и спашених од заборава у последњи час.

Преда мном је бутељка вина чија прича то потврђује.

У Виноградарском регистру Републике Србије, у малом винограду величине 0,1 хектар (937 квадратних метара, мерено званичним методама), власништво Недељка Чергића у Баноштору, сађеном 1983. године у једном реду спомиње се и сортa седуша, са својих 57 посађених чокота. 

Нема је чак ни у Огледној колекцији Института у Сремским Карловцима у склопу новосадског Пољопривредног факултета. Колекција је подигнута 1948-1950, убрзо након оснивања Института. Прикупљање генотипова (сорти за колекцију) је перманентно, из године у годину. У њој би требало да је данас, прикупљено у земљи и свету, више од 500 сорти, које су у колекционом винограду, својеврсној банци гена у живом, заступљене са, најмање пет, а највише 20 чокота. 

Седуше у њему нема. О њеном пореклу, распрострањености, морфолошким и биолошким карактеристикама, ни у литератури и сећањима нема готово ништа. У свим спомињањима регистрована је само на Фрушкој гори, а од 1951. године губи јој се сваки траг.
Њених 57 чокота откривени су на умору у винограду, на потесу Кленовац у Баноштору.

Заслуга за њено помиловање у последњи час приписује се великом виноградару Милану Шијачком и младом избеглици из Хрватске Бојану Мандићу, Личанину из Задра. Они се благовремено одазивају на апеле за очување старих, мање значајних аутохтоних сорти фрушкогорског подручја упућиваних у време процвата виноградарства у Србији од 2000. године. 

Схвативши значај очувања историјског наслеђа свих подручја наше земље, заједно су кренули из једног малог приватног винограда, окруженог пољем кукуруза, у коме је седуша животарила последње дане. Бојан Мандић, који је завршио Пољопривредни факултет у Новом Саду и магистарске студије у Барију у Италији започиње рад на докторској дисертацији на идентификацији и клоноланој селекцији сорте винове лозе седуша. 

Расни виноградар Милан Шијачки, потакнут сећањима своје мајке, која је тврдила да нема слађег грожђа од седуше, одлучује да са последњих чокота узима племке, калеми их и подиже свој нови сад (виноград). Генетичким проверавањима, у сарадњи са италијанским стручњацима који имају велико искуство у селекцији старих запостављених сорти, Мандић је доказао да од 57 последњих чокота 54 припадају сорти коју је он пријавио. 

То је потврђено и ампелографским описом и мерењима. Утврђено је да њеног генома нема регистрованог ни у једној од регистрованих база, да се ради о јединственој сорти. Седуша је тако стекла право да се упише у светску „матичну књигу рођених”. Под тим именом уписана је у Vitis International Variety Catalogue.

Након генетичког проверавања, Мандић је у Италији урадио и санитарни статус сваког од последњих спашених чокота. Шест је било негативно на присуство свих девет најзначајнијих вируса. Свих шест Мандић преноси у Сремске Карловце и свих шест потенцијалних клонова сади по пет чокота у три понављања. 

Докторску дисертацију блиставо је одбранио крајем 2018. Након десетогодишњег истраживања о старој сорти, о којој се није знало готово ништа, оставио је њених шест клонова која имају богатију стручну причу од многих реномираних домаћих и страних сорти.
Од последњих чокота Милан Шијачки скидао је племке, калемио их и подизао нови виноград. 

Десет година му је требало да га подигне на пола хектара. Након његове преране смрти бригу о винограду и преради његовог рода, воде његова ћерка Ивана и син Миленко. Седуша, која памти римска времена за њих је велика загонетка. Све што се о њој знало могло је да се каже просто проширеном реченицом.

„Прву бербу имали смо 2015”, каже Ивана Шијачки Мајорош. „Сорта је изузетно родна. Чокот бујан, много већи од кабернеа, истиче се „великом главом”, гроздови крупни, бобице велике, округле, са танком покожицом.. Технолошка зрелост грожђа касније епохе. Родност изузетна, способност накупљања шећера велика. Киселост богата, нарочито винска. 

Сада, када смо сорту боље упознали, знамо како је узгајати да би добили вино коме ништа не фали, у коме ништа не штрчи или недостаје. Иза нас је четврта берба и са топлом климом. Кљук је концентрованији, с лепим воћним нотама купине, вишње, ароније. Киселине свеже, интензивне, омогућују дуже одлежавање вина. Због топлијег времена долази и раније за бербу.”

Прва берба седуше била је 2015. године. Тренутно је у продаји берба 2022. Укупно 1.100 боца. Вино које је најаутентичнија легитимација Фрушке горе и Србије. У правим винским земљама слична вина су понос нације и поклањају се као најлепши дарови. Дарови природе. Код нас откриће седуше готово да није ни забележено. У Србији, земљи вина!