VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Tužna sudbina župljanke

Jedino u njoj, tih godina, još se točila naša stara, zaboravljena i neopravdano otpisana vina sorte slankamenka: jedinstvena prilika ljubiteljima vina da osete šta su to nekada naši preci pili i opevali. Lagano i pitko, neutralnog mirisa, svetložućkaste, nešto bliže boje rozeima nego belim vinima. 

Vrlo rado se trošilo i na domaćem tržištu jer je, kao sorta, bila osnovna sirovina za bela stona vina. Zbog niskog sadržaja alkohola i kiselina, slankamenka kao vino teško se čuva. Mnogo se koristila i za proizvodnju vinjaka. Bila je veoma tražena i omiljena kao grožđe za jelo. 

Zbog njene tanke i topive pokožice slabe je tansportabilnosti, bobice joj se krune, tako da se grožđe za jelo može koristiti samo na najbližim tržištima. Zbog malih kiselina grožđe se čini kao veoma slatko. 

Inače, kao sorta gajena je na velikim površinama u Bugarskoj, Turskoj, Albaniji, Rumuniji, Mađarskoj, i u našoj zemlji. Bila je prava balkanska sorta. Po mišljenju naših stručanjaka ona nije zaslužila prolaznu ocenu i rejonizacijom nije predviđena da se  dalje širi u našim vinogorjima.

Pre deset godina u vinariji porodice Antonijević dočekali su me Todor i sin Jovan. Dobri moj prijatelj Todor je sve svoje drugare dočekivao s rashlađenim „bećarskim” vinom, kako je tepao slankamenki crvenoj. Predajući palicu porodičnog starešine sinu Jovanu, imao je samo jedan uslov, lepše rečeno želju: da sin nikada ne odustane od sorte koja je decenijama porodična uzdanica.

Dobri naš Toša, letos je preminuo. Slankamenkom je dočekivao drugare sve do pre nekoliko godina kada je vinograd slankamenke oboleo i osušio se. Toša je za života teško preboleo nestanak „bećarske” sorte. Teška srca prihvatio je činjenicu da naša nauka nije našla, bolje rečeno ni pokušala da nađe leka za njenu bolest.
Nekoliko boca sakrivenih u podrumu, sin Jovan je sačuvao i one su ispijene za pokoj Todorovoj duši.

Poslednje godine provodio je sa unucima. Obojica sinova izrodila su po dva dečaka, naslednika loze Antonijevića. Često sam ga zaticao sa Konstantinom i Mihajilom, predškolcima. 

S njima je ispijao slatko vino, iz bureta u kojem je, za njih čuvana pasterizovana šira. Kad bih ih video zajedno za stolom, kako „ljudikaju”, setio bih se stiha Buce Mirkovića: „Ništa lepše u Srbiji nije, kao kad deda s unucima pije”.

Kao što sam nekad odlazio kod Toše na slankamenku, danas kod Jovana odlazim na župljanku. Belo vino, kojeg po svemu sudeći čeka slična sudbina. Slankamenka je bila priča o staroj balkanskoj sorti, a župljanka o našoj novostvorenoj u Institutu u Sremskim Karlovcima.

Nikad ni jedno naše vino nije postiglo tako munjevit uspeh kao ona. Vino iz  prve berbe, novonastale sorte, poslato na jednu od najvećih smotri vina na svetu, proglašena je za apsolutnog šampiona među belim suvim vinima. Na ljubljanskom sajmu 1981. godine, 27. po redu, u najoštrijoj konkurenciji do tada, među vinima iz 24 zemlje sa svih kontinenata, apsolutni šampion postala je župljanka iz zadružnog podruma u Irigu, u Sremu.

U žiriju su bili poznati svetski vinoznalci iz Australije, Amerike, Skandinavije... Sve njih župljanka je osvojila svojom ljupkošću i elegancijom, skladnošću svih njenih sastojaka i svežinom, toliko važnom kod belih vina. 

Kada su saopšteni rezultati ocenjivanja svi su se našli u čudu. Lomili su jezik da bi izgovorili reč „župljanka”, ne znajući da li se radi o imenu sorte, ili imenu vina, ili pak o nazivu kraja iz kog potiče.

U svet je tako otišla priča o iriškom zadružnom podrumu i njenim vinogradarima i vinarima. O našoj novoj sorti stvorenoj u Sremskim Karlovcima, o umeću naše nauke i prakse. O prof. dr Dragom Milosavljeviću, njenom autoru koji je ukrstio dve crne sorte i dobio belog potomka.

Odmah posle rata, osnivanjem Sremskokarlovačkog instituta, čiji je bio direktor, počeo je rad na oplemenjivanju naše najraširenije crne sorte prokupac. Ukrstio je sa crnim burgundcem, jednom od najkvalitetnijih crnih vinskih sorti na svetu. Umesto željenog crnog sina rodila mu se neželjena ćerka, kako je neko duhovito primetio. 

Priznata je 1970. godine i širila se poput plamena, prvo na Fruškoj gori - Irig, Erdevik, Petrovaradin, Sremski Karlovci - zatim u vinogorjima Vršca, Smedereva, spušta se ubrzo i u Župu, a zauzela je i stotine hektara na Kosovu - Orahovac, Suva Reka, Mališevo.

Prvih 20 hektara zasadio je PTK „Irig”, potonja Z. Z. Fruška gora, na elitnim vinogradarskim potesima Kasarne i Krušedola. Plantaža je na puni rod došla 1979. i župljanka je tako konačno dospela u flašu.
Preuzevši palicu starešine od oca Todora, sin Jovan mlađani, ponesen slavom iriškog velikana odlučio je da na manjoj površini iskuša proslavljenu župljanku.

U krizi srpskog vinogradarstva koje ubrzo nastupa naša nauka pronalazi mane župljanki i, bez uverljivih argumenata, odriče je se. U velikom krčenju vinograda, ona se napušta i danas se vodi pod stavkom - nestala. 

Vinarija „Antonijević” jedina je koja se ne odriče. Ogledni vinograd iz 1998. proširio je 2020. i trenutno je jedina vinarija u Vojvodini u kojoj može da se uživa u njenom vinu.
O daljoj sudbini ovog neželjenog deteta, koje je doživelo svetski trijumf, iduće nedelje.