ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Тужна судбина жупљанке

Једино у њој, тих година, још се точила наша стара, заборављена и неоправдано отписана вина сорте сланкаменка: јединствена прилика љубитељима вина да осете шта су то некада наши преци пили и опевали. Лагано и питко, неутралног мириса, светложућкасте, нешто ближе боје розеима него белим винима. 

Врло радо се трошило и на домаћем тржишту јер је, као сорта, била основна сировина за бела стона вина. Због ниског садржаја алкохола и киселина, сланкаменка као вино тешко се чува. Много се користила и за производњу вињака. Била је веома тражена и омиљена као грожђе за јело. 

Због њене танке и топиве покожице слабе је танспортабилности, бобице јој се круне, тако да се грожђе за јело може користити само на најближим тржиштима. Због малих киселина грожђе се чини као веома слатко. 

Иначе, као сорта гајена је на великим површинама у Бугарској, Турској, Албанији, Румунији, Мађарској, и у нашој земљи. Била је права балканска сорта. По мишљењу наших стручањака она није заслужила пролазну оцену и рејонизацијом није предвиђена да се  даље шири у нашим виногорјима.

Пре десет година у винарији породице Антонијевић дочекали су ме Тодор и син Јован. Добри мој пријатељ Тодор је све своје другаре дочекивао с расхлађеним „бећарским” вином, како је тепао сланкаменки црвеној. Предајући палицу породичног старешине сину Јовану, имао је само један услов, лепше речено жељу: да син никада не одустане од сорте која је деценијама породична узданица.

Добри наш Тоша, летос је преминуо. Сланкаменком је дочекивао другаре све до пре неколико година када је виноград сланкаменке оболео и осушио се. Тоша је за живота тешко преболео нестанак „бећарске” сорте. Тешка срца прихватио је чињеницу да наша наука није нашла, боље речено ни покушала да нађе лека за њену болест.
Неколико боца сакривених у подруму, син Јован је сачувао и оне су испијене за покој Тодоровој души.

Последње године проводио је са унуцима. Обојица синова изродила су по два дечака, наследника лозе Антонијевића. Често сам га затицао са Константином и Михајилом, предшколцима. 

С њима је испијао слатко вино, из бурета у којем је, за њих чувана пастеризована шира. Кад бих их видео заједно за столом, како „људикају”, сетио бих се стиха Буце Мирковића: „Ништа лепше у Србији није, као кад деда с унуцима пије”.

Као што сам некад одлазио код Тоше на сланкаменку, данас код Јована одлазим на жупљанку. Бело вино, којег по свему судећи чека слична судбина. Сланкаменка је била прича о старој балканској сорти, а жупљанка о нашој новоствореној у Институту у Сремским Карловцима.

Никад ни једно наше вино није постигло тако муњевит успех као она. Вино из  прве бербе, новонастале сорте, послато на једну од највећих смотри вина на свету, проглашена је за апсолутног шампиона међу белим сувим винима. На љубљанском сајму 1981. године, 27. по реду, у најоштријој конкуренцији до тада, међу винима из 24 земље са свих континената, апсолутни шампион постала је жупљанка из задружног подрума у Иригу, у Срему.

У жирију су били познати светски винозналци из Аустралије, Америке, Скандинавије... Све њих жупљанка је освојила својом љупкошћу и елеганцијом, складношћу свих њених састојака и свежином, толико важном код белих вина. 

Када су саопштени резултати оцењивања сви су се нашли у чуду. Ломили су језик да би изговорили реч „жупљанка”, не знајући да ли се ради о имену сорте, или имену вина, или пак о називу краја из ког потиче.

У свет је тако отишла прича о иришком задружном подруму и њеним виноградарима и винарима. О нашој новој сорти створеној у Сремским Карловцима, о умећу наше науке и праксе. О проф. др Драгом Милосављевићу, њеном аутору који је укрстио две црне сорте и добио белог потомка.

Одмах после рата, оснивањем Сремскокарловачког института, чији је био директор, почео је рад на оплемењивању наше најраширеније црне сорте прокупац. Укрстио је са црним бургундцем, једном од најквалитетнијих црних винских сорти на свету. Уместо жељеног црног сина родила му се нежељена ћерка, како је неко духовито приметио. 

Призната је 1970. године и ширила се попут пламена, прво на Фрушкој гори - Ириг, Ердевик, Петроварадин, Сремски Карловци - затим у виногорјима Вршца, Смедерева, спушта се убрзо и у Жупу, а заузела је и стотине хектара на Косову - Ораховац, Сува Река, Малишево.

Првих 20 хектара засадио је ПТК „Ириг”, потоња З. З. Фрушка гора, на елитним виноградарским потесима Касарне и Крушедола. Плантажа је на пуни род дошла 1979. и жупљанка је тако коначно доспела у флашу.
Преузевши палицу старешине од оца Тодора, син Јован млађани, понесен славом иришког великана одлучио је да на мањој површини искуша прослављену жупљанку.

У кризи српског виноградарства које убрзо наступа наша наука проналази мане жупљанки и, без уверљивих аргумената, одриче је се. У великом крчењу винограда, она се напушта и данас се води под ставком - нестала. 

Винарија „Антонијевић” једина је која се не одриче. Огледни виноград из 1998. проширио је 2020. и тренутно је једина винарија у Војводини у којој може да се ужива у њеном вину.
О даљој судбини овог нежељеног детета, које је доживело светски тријумф, идуће недеље.