ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Галоп чоканског ждрепца

Пре десетак година на Јелачића плацу у Загребу срео сам старог доброг пријатеља, Хваранина, који ме позвао на вечеру.  Чим сам крочио у његов дом, препознао сам она опојна испарења која се шире из посуде у којој се крчка паштицада.

Реч је о шпикованој говедини, надевеној белим луком, клинчићима, сланином, у пацу, у којем главну улогу игра квасина (винско сирће), проводи најмање 24 сата, потом се пече и динста, прелива специјалним умаком... 

Сервира се с њокима од  кромпира, уз пратњу одабраних црних вина. У Далмацији пратилац паштицаде увек је (најбољи) плавац мали: дингач, фарос, поступ, као највећи домети хрватског винарства.

Уместо њих, мој драги Хваранин, спремио ми је изненађење. Вино које се, како ми рече, масовно пије у Загребу и у целој Хрватској. Паштицаду која је била за богове заливали смо - Ждрепчевом крви!

Испричао сам ово, прошле недеље, у винарији „Чока” енологу Ивани Јараковић и директору Зорану Трипковићу. Директор ми је мирно и духовито приметио: „Ждребац и даље галопира по Загребу и Хрватској”. Са Хрватском сарађујемо од 2004. године, у почетку са више фирми а сада углавном са „Конзумом” и „Врутком”. 

Прошле године та два дистрибутера пласирали су 750.000 литара наших вина, највише Ждрепчеве крви. Он је на свим полицама више од 600 продавница загребачког „Конзума”. На његовим полицама све више је, поред црног и белог вина, под истим именом, као и грашевина, сангрије, воћна вина. У земљи са дугом културом вина, пласман наших пића стално се повећава. Ради се о пићима која вуку на слатко.

Својом амбицијом и еланом да осигура добру будућност, „Чока” се издваја међу нашим виноградарским и винским кућама. Са новим власницима, приватизована међу првим друштвеним винаријама, она је најбрже стала на ноге. А њени подухати били су толико замашни да су их многи тумачили недостижном и прогнозирали су њену пропаст. 

Садњом нових винограда, обновом и ширењем подрума, куповином нових пунионица великог учинка (5.000 боца на сат), оснивањем модерне лабораторије за хемијске и микробиолошке анализе, креирањем нових производа и низом других мера, нови власници успели су за кратко време да винарију врате у живот и подстакли њен нови препород. Спасили су је од нестајања.

Чоку су у прошлости прославила црна вина. Њен мерло, каберне совињон и Ждрепчева крв уживали су врхунска признања и били најбоље продавана вина у бившој Југославији. Посебно се прочуло, и постало свуда популарно, вино срећног, необичног имена Ждрепчева крв.

Његова појава почетком седамдесетих година одмах је запажена у Југославији, тада угледној у свету по великим виноградима и добрим винима. Међу 50 највећих виноградарских држава на свету, са 250.000 хектара винограда, била је десета на свету. Креатор Ждрепчеве крви био је Драган Милановић, некадашњи техничар винарије комбината „Чока”.

Нажалост, о томе нису остали никакви писани трагови тако да се не зна ко је смислио идеју, како је рецепт усавршен, ни зашто је вину дато необично име. У нашој винској историји много је таквих заборава.

Поред мерлоа, који је стекао држављанство Потисја још 1920. године, после Другог светског рата стигле су нове европске црне винске сорте. Прва плантажа каберне совињона засађена је 1950. године. Винарија је имала одлична црна вина са својих плантажа и могла је да креира вино попут Ждрепчеве крви: питко, лепе боје, лако и пријатно слаткасто.

У тадашњој винској понуди оно је било новост. Новом вину догодило се најлепше - на тржишту земље упућено је 4,5, милиона боца. Била је то највећа серија полуслатког вина у држави. Боца са сликом црног ждрепца постала је хит. Ждрепчева крв изазвала је пометњу на устаљеном тржишту вина.

У подруму „Беље”, на пример, примећен је застој у продаји њиховог, тада чувеног, каберне совињона. Само у Загребу, у годинама пред распад Југославије, продавано је 200 вагона Ждрепчеве крви.

Директор винарије „Чока” Зоран Трипковић додаје да је садашња производња Ждрепчеве крви око три милиона литара. Више од пола се извози. Највише у БиХ, Хрватску, Црну Гору, Аустрију, Кину. Укупан извоз ове године вредан је близу шест милиона евра.

Подсећам директора да ми је пријатељ Александар Рајковић, који је после дужег боравка на Тајвану рекао да је и тамо у продаји видео „Чокина” вина, директор Трипковић каже: „На Тајвану трговачка кућа власништва Стив Ченга, у пет градова има своје „вајн шопове” у којима се продају наша вина. Прошле године више од 100.000 литара, највише Ждрепца”.

О томе шта је Ждрепчева крв, како оно настаје и од којих сорти, Ивана Јараковић, за коју држим да је једна од наших најбољих енолога, каже: „Ради се о купажи пет сорти црних вина: вранац, мерло, каберне совињон, франковка, мускат хамбург. Свако вино у купажи даје Ждрепчевој крви своје најбоље и најлепше што га краси: боју, укус и мирис.

Различитости тих вина спојене у хармоничкој купажи блистају у чаши. Вино има мало тамнију рубин црвену боју, питко је, благо трпко, пријатно слатко. Печат његовој дивној ароми даје мускат хамбург. Омиљено је женском свету. Привлачи и младе”.