VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Galop čokanskog ždrepca

Pre desetak godina na Jelačića placu u Zagrebu sreo sam starog dobrog prijatelja, Hvaranina, koji me pozvao na večeru.  Čim sam kročio u njegov dom, prepoznao sam ona opojna isparenja koja se šire iz posude u kojoj se krčka pašticada.

Reč je o špikovanoj govedini, nadevenoj belim lukom, klinčićima, slaninom, u pacu, u kojem glavnu ulogu igra kvasina (vinsko sirće), provodi najmanje 24 sata, potom se peče i dinsta, preliva specijalnim umakom... 

Servira se s njokima od  krompira, uz pratnju odabranih crnih vina. U Dalmaciji pratilac pašticade uvek je (najbolji) plavac mali: dingač, faros, postup, kao najveći dometi hrvatskog vinarstva.

Umesto njih, moj dragi Hvaranin, spremio mi je iznenađenje. Vino koje se, kako mi reče, masovno pije u Zagrebu i u celoj Hrvatskoj. Pašticadu koja je bila za bogove zalivali smo - Ždrepčevom krvi!

Ispričao sam ovo, prošle nedelje, u vinariji „Čoka” enologu Ivani Jaraković i direktoru Zoranu Tripkoviću. Direktor mi je mirno i duhovito primetio: „Ždrebac i dalje galopira po Zagrebu i Hrvatskoj”. Sa Hrvatskom sarađujemo od 2004. godine, u početku sa više firmi a sada uglavnom sa „Konzumom” i „Vrutkom”. 

Prošle godine ta dva distributera plasirali su 750.000 litara naših vina, najviše Ždrepčeve krvi. On je na svim policama više od 600 prodavnica zagrebačkog „Konzuma”. Na njegovim policama sve više je, pored crnog i belog vina, pod istim imenom, kao i graševina, sangrije, voćna vina. U zemlji sa dugom kulturom vina, plasman naših pića stalno se povećava. Radi se o pićima koja vuku na slatko.

Svojom ambicijom i elanom da osigura dobru budućnost, „Čoka” se izdvaja među našim vinogradarskim i vinskim kućama. Sa novim vlasnicima, privatizovana među prvim društvenim vinarijama, ona je najbrže stala na noge. A njeni poduhati bili su toliko zamašni da su ih mnogi tumačili nedostižnom i prognozirali su njenu propast. 

Sadnjom novih vinograda, obnovom i širenjem podruma, kupovinom novih punionica velikog učinka (5.000 boca na sat), osnivanjem moderne laboratorije za hemijske i mikrobiološke analize, kreiranjem novih proizvoda i nizom drugih mera, novi vlasnici uspeli su za kratko vreme da vinariju vrate u život i podstakli njen novi preporod. Spasili su je od nestajanja.

Čoku su u prošlosti proslavila crna vina. Njen merlo, kaberne sovinjon i Ždrepčeva krv uživali su vrhunska priznanja i bili najbolje prodavana vina u bivšoj Jugoslaviji. Posebno se pročulo, i postalo svuda popularno, vino srećnog, neobičnog imena Ždrepčeva krv.

Njegova pojava početkom sedamdesetih godina odmah je zapažena u Jugoslaviji, tada uglednoj u svetu po velikim vinogradima i dobrim vinima. Među 50 najvećih vinogradarskih država na svetu, sa 250.000 hektara vinograda, bila je deseta na svetu. Kreator Ždrepčeve krvi bio je Dragan Milanović, nekadašnji tehničar vinarije kombinata „Čoka”.

Nažalost, o tome nisu ostali nikakvi pisani tragovi tako da se ne zna ko je smislio ideju, kako je recept usavršen, ni zašto je vinu dato neobično ime. U našoj vinskoj istoriji mnogo je takvih zaborava.

Pored merloa, koji je stekao državljanstvo Potisja još 1920. godine, posle Drugog svetskog rata stigle su nove evropske crne vinske sorte. Prva plantaža kaberne sovinjona zasađena je 1950. godine. Vinarija je imala odlična crna vina sa svojih plantaža i mogla je da kreira vino poput Ždrepčeve krvi: pitko, lepe boje, lako i prijatno slatkasto.

U tadašnjoj vinskoj ponudi ono je bilo novost. Novom vinu dogodilo se najlepše - na tržištu zemlje upućeno je 4,5, miliona boca. Bila je to najveća serija poluslatkog vina u državi. Boca sa slikom crnog ždrepca postala je hit. Ždrepčeva krv izazvala je pometnju na ustaljenom tržištu vina.

U podrumu „Belje”, na primer, primećen je zastoj u prodaji njihovog, tada čuvenog, kaberne sovinjona. Samo u Zagrebu, u godinama pred raspad Jugoslavije, prodavano je 200 vagona Ždrepčeve krvi.

Direktor vinarije „Čoka” Zoran Tripković dodaje da je sadašnja proizvodnja Ždrepčeve krvi oko tri miliona litara. Više od pola se izvozi. Najviše u BiH, Hrvatsku, Crnu Goru, Austriju, Kinu. Ukupan izvoz ove godine vredan je blizu šest miliona evra.

Podsećam direktora da mi je prijatelj Aleksandar Rajković, koji je posle dužeg boravka na Tajvanu rekao da je i tamo u prodaji video „Čokina” vina, direktor Tripković kaže: „Na Tajvanu trgovačka kuća vlasništva Stiv Čenga, u pet gradova ima svoje „vajn šopove” u kojima se prodaju naša vina. Prošle godine više od 100.000 litara, najviše Ždrepca”.

O tome šta je Ždrepčeva krv, kako ono nastaje i od kojih sorti, Ivana Jaraković, za koju držim da je jedna od naših najboljih enologa, kaže: „Radi se o kupaži pet sorti crnih vina: vranac, merlo, kaberne sovinjon, frankovka, muskat hamburg. Svako vino u kupaži daje Ždrepčevoj krvi svoje najbolje i najlepše što ga krasi: boju, ukus i miris.

Različitosti tih vina spojene u harmoničkoj kupaži blistaju u čaši. Vino ima malo tamniju rubin crvenu boju, pitko je, blago trpko, prijatno slatko. Pečat njegovoj divnoj aromi daje muskat hamburg. Omiljeno je ženskom svetu. Privlači i mlade”.