VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Zaboravljeni Zaharije Orfelin

Na nju nas ovih dana podseća Udruženje vojvođanskih učitelja kolektivnom kaligrafskom izložbom „U čast Zaharija Orfelina - 300 godina od rođenja”, u Ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu. 

Organizator izložbe i autor kataloga Vera Stojšić-Gašparovski ne propušta priliku da kaže: „Još od Orfelinovog upokojenja 1785. godine Novi Sad mu duguje nadgrobni spomenik i statuu dostojne njegovog značaja za srpsku kulturu i obrazovanje. Udruženje vojvođanskih učitelja je od 2009. godine u više navrata, dopisima, od grada Novog Sada tražilo  da se odužimo Orfelinu. Nakon dva i po veka, u planu je postavljanje spomenika u Almaškom kraju.”

Zaharije Orfelin je rođen 1726. godine u Vukovaru, a od 1749. pretežno je živeo u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Bio je učitelj, sekretar, ilustrator, grafičar, bakrorezac, kaligraf, pedagoški pisac, pesnik, prevodilac, teolog, projektant, izdavač, filolog, urednik kalendara i časopisa, recenzent, korektor, prirodnjak, botaničar i - vinogradar i vinar. 

Iako značajan, o njegovim delima i njihovoj važnosti malo se znalo, a sudovi o njima bili su različiti. Tome je doprineo i sam Orfelin: mnoga svoja dela objavio je anonimno, pa im se nije znao i utvrdio autor, a o sebi je ostavio veoma malo pouzdanih podataka. Zato još uvek nema potpunije utvrđene hronologije njegovog života.

Na sreću, još za života, a i posle njegove smrti, bilo je pojedinaca koji su znali da sagledaju značaj njegove svestranosti i pionirskog rada u mnogim oblastima. Atanasije Stojković ga je nazvao „srpskim Diogenom”, a grof Koler, nenaklonjen mnogo Srbima, proglasio ga je genijem. 

Austrijski graver i direktor Umetničke akademije u Beču, Jakov Šmucer mu je, kao darovitom bakrorescu, kaligrafu i crtaču, omogućio prijem u članstvo Akademije. 

Dositej je samo godinu i po posle Orfelinove smrti rekao za njega da je „blaženiji i blagopolučniji od sviju njegova vremena srodni” i prorekao da se njegovo ime neće „među rodom našim” zaboraviti. 

Ipak, sve do D. Ruvarca, J. Skerlića i T. Ostojića, Orfelin je spadao u „zaboravčjene pisce”, „malo poznat i nedovoljno priznat”, kako reče T. Militar. „Gvozdene verige siromaštva i skudnosti nisu kadre bile svezati ruke njegove, da on za opšte dobro što ne piše”, govorio je Dositej Obradović diveći se Orfelinu.  

Lično ga je i poznavao i prvi razumeo važnost naprednih ideja velikog narodnog prosvetitelja - svoga preteče.

Među Orfelinovim delima u riznici srpske kulture izdvaja se „Iskusni podrumar”, prva knjiga o vinogradu, vinu i podrumu, štampana u Beču 1783. godine. Gde i kada je knjiga napisana nema čvrstih dokaza. Sagledavajući sve što se zna o Orfelinovim čestim seobama u više mesta, istraživači pominju i manastir Beočin. 

Orfelin je, kako se veruje, u njemu boravio dve godine i to između jeseni 1779. i kraja 1781. Živeći u manastiru bez oskudica, u tišini fruškogorske šume, Orfelin je mogao pregledati i sređivati rukopis te svoje podrumarske čitanke za štampanje.

Iz Beočina se uputio u manastir Grgeteg, a odatle u manastir Veliku Remetu, da bi već u proleće 1783. bio u Beču i narednih meseci štampao „Iskusnog podrumara”. Kao preteča naše stručne literature o vinskoj kulturi, knjiga je imala veliku odjek u narodu, štampana je još tri puta - u Budimu 1808, u Pančevu 1874. i 1885. 

Veliki prosvetitelj i dostojni preteča besmrtnog Dositeja uspeo je da, na svoj način, tadašnjeg čitaoca zainteresuje za svoju dugačku priču o grožđu, podrumu i vinu. 

Sabira dragocene podatke o svemu onome što se o vinovoj lozi i vinu znalo u 18. veku. Oduševljeni tumač Orfelinovog dela, akademik Jovan Tucakov, kaže da je Orfelin bio Fruškogorac jer je veći deo života proveo u Sremu i mogao je da vidi i čuje sve što se znalo o vinovoj lozi koja se na sremskoj planini gaji odvajkada. 

Više godina, od 1757, proveo je u kancelariji mitropolita Pavla Nenadovića u Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima. Na bregovima oko grada bilo je čak 2.300 jutara vinograda. Putopisci su hvalili vino kao jedno od najboljih evropskih. Bogati fruškogorski manastiri prednjačili su svojim vinogradima, podrumima i vinom. Zaharije Orfelin zalazio je među kaluđere i privatno i službeno. 

I sam je imao vinograd u Karlovcima. Sve to dragoceno je pomoglo da u knjizi sabere vekovno iskustvo Sremaca, sa onim koje je koristio iz strane literature, najviše nemačke. Orfelinov „Iskusni podrumar” prava je enciklopedija znanja i on ih je „veoma skladno izneo u duhu svoga vremena, na zapadnjačkoj visini i prema potrebama, ukusima i nivou znanja svoje publike... 

U vremenu kad je naš narod živeo u mraku i neznanju, zaostao i nepismen, veliki prosvetitelj i na ovom polju materijalne kulture želi da ga pomogne i prosveti, da ga približi i upozna sa civilizovanim Zapadom” - pisao je akademik Tucakov.
Zaharije Orfelin stigao je u Beč krajem aprila 1783, već bolestan. 

U prtljagu je doneo rukopise svoje dve poslednje knjige: „Večiti kalendar” i „Iskusni podrumar”. Štampane su narednih nekoliko meseci te godine. „Iskusni podrumar” je postigao svoju praktičnu svrhu. Knjiga je doživela četiri izdanja, čak dva pred kraj 19. veka.

Zaharije Orfelin je poslednje dane proveo na majuru episkopa Josifa Jovanovića Šakabende na Sajlovu, blizu Novog Sada. Umro je u siromaštvu januara 1785. Sahranjen je u porti Jovanovske crkve u Novom Sadu. 

Pri preseljenju groblja 1921. njegove kosti su prenete u zajedničku grobnicu na Uspenskom groblju. Danas se tu nalazi zapušten spomenik. Učitelji su pokrenuli inicijativu da se on obnovi. Bilo bi lepo kad bi im se pridružili i sremski vinari.