ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Заборављени Захарије Орфелин

На њу нас ових дана подсећа Удружење војвођанских учитеља колективном калиграфском изложбом „У част Захарија Орфелина - 300 година од рођења”, у Огранку Српске академије наука и уметности у Новом Саду. 

Организатор изложбе и аутор каталога Вера Стојшић-Гашпаровски не пропушта прилику да каже: „Још од Орфелиновог упокојења 1785. године Нови Сад му дугује надгробни споменик и статуу достојне његовог значаја за српску културу и образовање. Удружење војвођанских учитеља је од 2009. године у више наврата, дописима, од града Новог Сада тражило  да се одужимо Орфелину. Након два и по века, у плану је постављање споменика у Алмашком крају.”

Захарије Орфелин је рођен 1726. године у Вуковару, а од 1749. претежно је живео у Новом Саду и Сремским Карловцима. Био је учитељ, секретар, илустратор, графичар, бакрорезац, калиграф, педагошки писац, песник, преводилац, теолог, пројектант, издавач, филолог, уредник календара и часописа, рецензент, коректор, природњак, ботаничар и - виноградар и винар. 

Иако значајан, о његовим делима и њиховој важности мало се знало, а судови о њима били су различити. Томе је допринео и сам Орфелин: многа своја дела објавио је анонимно, па им се није знао и утврдио аутор, а о себи је оставио веома мало поузданих података. Зато још увек нема потпуније утврђене хронологије његовог живота.

На срећу, још за живота, а и после његове смрти, било је појединаца који су знали да сагледају значај његове свестраности и пионирског рада у многим областима. Атанасије Стојковић га је назвао „српским Диогеном”, а гроф Колер, ненаклоњен много Србима, прогласио га је генијем. 

Аустријски гравер и директор Уметничке академије у Бечу, Јаков Шмуцер му је, као даровитом бакроресцу, калиграфу и цртачу, омогућио пријем у чланство Академије. 

Доситеј је само годину и по после Орфелинове смрти рекао за њега да је „блаженији и благополучнији од свију његова времена сродни” и прорекао да се његово име неће „међу родом нашим” заборавити. 

Ипак, све до Д. Руварца, Ј. Скерлића и Т. Остојића, Орфелин је спадао у „заборавчјене писце”, „мало познат и недовољно признат”, како рече Т. Милитар. „Гвоздене вериге сиромаштва и скудности нису кадре биле свезати руке његове, да он за опште добро што не пише”, говорио је Доситеј Обрадовић дивећи се Орфелину.  

Лично га је и познавао и први разумео важност напредних идеја великог народног просветитеља - свога претече.

Међу Орфелиновим делима у ризници српске културе издваја се „Искусни подрумар”, прва књига о винограду, вину и подруму, штампана у Бечу 1783. године. Где и када је књига написана нема чврстих доказа. Сагледавајући све што се зна о Орфелиновим честим сеобама у више места, истраживачи помињу и манастир Беочин. 

Орфелин је, како се верује, у њему боравио две године и то између јесени 1779. и краја 1781. Живећи у манастиру без оскудица, у тишини фрушкогорске шуме, Орфелин је могао прегледати и сређивати рукопис те своје подрумарске читанке за штампање.

Из Беочина се упутио у манастир Гргетег, а одатле у манастир Велику Ремету, да би већ у пролеће 1783. био у Бечу и наредних месеци штампао „Искусног подрумара”. Као претеча наше стручне литературе о винској култури, књига је имала велику одјек у народу, штампана је још три пута - у Будиму 1808, у Панчеву 1874. и 1885. 

Велики просветитељ и достојни претеча бесмртног Доситеја успео је да, на свој начин, тадашњег читаоца заинтересује за своју дугачку причу о грожђу, подруму и вину. 

Сабира драгоцене податке о свему ономе што се о виновој лози и вину знало у 18. веку. Одушевљени тумач Орфелиновог дела, академик Јован Туцаков, каже да је Орфелин био Фрушкогорац јер је већи део живота провео у Срему и могао је да види и чује све што се знало о виновој лози која се на сремској планини гаји одвајкада. 

Више година, од 1757, провео је у канцеларији митрополита Павла Ненадовића у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима. На бреговима око града било је чак 2.300 јутара винограда. Путописци су хвалили вино као једно од најбољих европских. Богати фрушкогорски манастири предњачили су својим виноградима, подрумима и вином. Захарије Орфелин залазио је међу калуђере и приватно и службено. 

И сам је имао виноград у Карловцима. Све то драгоцено је помогло да у књизи сабере вековно искуство Сремаца, са оним које је користио из стране литературе, највише немачке. Орфелинов „Искусни подрумар” права је енциклопедија знања и он их је „веома складно изнео у духу свога времена, на западњачкој висини и према потребама, укусима и нивоу знања своје публике... 

У времену кад је наш народ живео у мраку и незнању, заостао и неписмен, велики просветитељ и на овом пољу материјалне културе жели да га помогне и просвети, да га приближи и упозна са цивилизованим Западом” - писао је академик Туцаков.
Захарије Орфелин стигао је у Беч крајем априла 1783, већ болестан. 

У пртљагу је донео рукописе своје две последње књиге: „Вечити календар” и „Искусни подрумар”. Штампане су наредних неколико месеци те године. „Искусни подрумар” је постигао своју практичну сврху. Књига је доживела четири издања, чак два пред крај 19. века.

Захарије Орфелин је последње дане провео на мајуру епископа Јосифа Јовановића Шакабенде на Сајлову, близу Новог Сада. Умро је у сиромаштву јануара 1785. Сахрањен је у порти Јовановске цркве у Новом Саду. 

При пресељењу гробља 1921. његове кости су пренете у заједничку гробницу на Успенском гробљу. Данас се ту налази запуштен споменик. Учитељи су покренули иницијативу да се он обнови. Било би лепо кад би им се придружили и сремски винари.