Glumica Bojana Ordinačev o seriji „Igra sudbine” i životu iza kamere VERUJ U SEBE, A NE U DRUGE

Strastvena u svom pozivu, Bojana je diplomirala na Akademiji umetnosti u Beogradu, a gledali smo je i u drugim pozorišnim, ali i televizijskim projektima gde je pokazala svoju svestranost i posvećenost glumi. Nakon kratke pauze, vratila se „Igri sudbine” s osveženom energijom i velikom ljubavlju prema svom liku i kolegama, kako je istakla u razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin. U intervjuu je otkrila šta je to što publiku posebno privlači ovoj seriji, koliko joj znači timski rad i kako doživljava svoj lik - nevaljalu Jovanu, koja joj je donela osveženje u odnosu na ranije uloge „dobrica”.

Napravili ste kratku pauzu, pa se u novoj sezoni vratili u seriju „Igra sudbine”. Koliko vam je povratak prijao i da li je nešto novo doneo u vaš život?

- Da, bila sam napravila jednu pauz, ali sam to vreme iskoristila da više budem sa svojom porodicom i da uživam. Kada sam se vratila, vratila sam se odmorna i sa novim elanom da nastavim da radim. Nije došlo do nekih promena, ali je došlo do ponovne sreće, jer mnogo volim da radim, volim ekipu sa kojom radim, tako da sam uživala, što i dalje činim.

Iz vaše perspektive, šta je to što je gledaoce toliko vezalo za seriju „Igra sudbine” i po čemu je ova serija posebna? 

- Mislim da gledaoci vole to što je priča zanimljiva, dinamična, što poseduje širok dijapazon likova i što mogu da je gledaju i unuka i baka zajedno. Osim toga, mislim i da je dobro vreme kada se emituje, te da cela porodica može da, nakon celog dana, sedne zajedno i da im gledanje serije bude kao neki ritual. Mislim da je sve to zajedno uticalo upravo na tu popularnost.

Kako bi, kada biste vi to zamislili, izgledala priča „Igre sudbine” ako bi se nastavila u nekom drugom obliku, poput filma ili nekog spinofa? Gde biste voleli da vidite lik Jovane Bošnjak u toj verziji? 

- Pa, ne znam šta bih tačno uradila ili promenila, jer mislim da ljudi, koji rade na seriji, odlično rade svoj posao, tako da sam ja zadovoljna. Sviđa mi se to što igram jednu nevaljalicu, zato što sam ceo život igrala neke dobrice, a ovo mi je mnogo zanimljivije. Tako da sam zadovoljna sa svojim likom  i ne bih ništa menjala.

Koliko vam je važno da razumete i opravdate lik koji igrate? Da li biste mogli da zaigrate nekog s kim se lično, pa čak i moralno, ne slažete? 

- Apsolutno. Mogla bih da igram nekoga sa čijim se postupcima i generalno životom ne slažem. To je čak i veoma zanimljivo za glumca. Ali, mi smo prosto učeni da likove koje igramo, na neki način i opravdavamo, tj. da, kada razmišljamo o tom liku, nalazimo razloge zašto je neko baš takav. 

Postoje li neki delovi vašeg karaktera koje nikada ne biste mogli da prenesete kroz glumu, tj. nešto što čuvate samo za sebe i najbliže? 

- To nekako i nije stvar odluke. Vi mislite da je nešto samo za vas , ali u nekom određenom trenutku, kada igrate lik, svesno ili nesvesno, to iz vas izađe, baš zato što je to deo vašeg karaktera i ličnosti. Ne bih sebe mogla da podelim, niti da podelim šta bih uključila, a šta ne u svoj posao, jer je to sve stvar senzibiliteta i u nekom trenutku, ako se potrefi takva uloga, sigurno izađe na površinu.

Šta vam više prija i šta vas više inspiriše u glumi - rad sa starijim kolegama od kojih možete da učite, ili sa mlađima kojima vi možete da budete oslonac? Da li je taj timski duh prisutniji u pozorištu ili je to pak vidljivije u radu na televizijskom projektu? 

- Ne bih mogla da kažem da preferiram starije ili mlađe kolege. Bez obzira na uzrast i iskustvo, u glumi se desi neka simbioza, a dešava se i da ona izostane. Kao i u privatnom životu, kada birate prijatelje, neko vam više prija, neko manje, tako da je to sve stvar neke hemije. Mislim da je timski rad neophodan kako u pozorištu tako i na televiziji, tako da tu nema neke preterane razlike. U seriji „Igra sudbine” stvarno imam sreću da radim sa kolegama koje mi mnogo prijaju, na koje mogu da se oslonim i sa kojima mi je uvek zabavno.

Kako danas vidite ženske likove u domaćim serijama? Mislite li da danas ima više prostora za kompleksne ženske likove nego što je to ranije bio slučaj? 

- Ne znam da li je to neka razlika u odnosu na ranije, ali za svakog glumca je najdragocenije kada može da radi na više različitih likova. Upravo sam iz tog razloga i rekla da mi se sviđa to što igram lik Jovane Bošnjak.

Da možete da snimite film o nekom važnom trenutku iz svog života, koji bi to trenutak ili period bio? 

- To bi svakako bila prva godina Akademije, kada sam se iz Novog Sada doselila u Beograd, a to je bila i godina koja je bila najteža u mom životu. Bila je teška iz različitih razloga, ali sam je vrlo dobro zapamtila i hvala joj što je bila baš takva kakva je bila. Ne znam koliko bi to drugima bilo zanimljivo, ali meni svakako bi.

Postoji li neka rečenica ili savet koji ste čuli na početku karijere, a i danas vam pomaže, i koji biste voleli da prenesete na svoje mlađe kolege i koleginice?

- Iako ne mogu tačno da se setim ko mi je tu rečenicu rekao, ja sam je dobro zapamtila još kao vrlo mlada, a to je rečenica: „Veruj u sebe, a ne u druge”.

Ivana Japundža