okoTVoko: Virtuelni spikeri u fejk vremenima

Ovo je prvi slučaj u Srbiji u kojem na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću vesti umesto novinara čitaju AI prezenteri. Navedeno je da su se AI spikeri predstavili gledaocima kao Bojana Filipović i Marko Popović, ali da televizija nije obavestila publiku da su oni generisani pomoću veštačke inteligencije. 

Da li je to budućnost ili medijska prevara? Gde su nestali dobri prezenteri? Da li roboti mogu da zamene harizmu Miće Orlovića, Gorana Milića, Danke Novović, Duška Bogdanovića, Mihajla Kovača, Gordane Suše? A gde je dikcija? Da li se direktno sa ulice uleće u program bez ikakve škole i obuke? 

Svako koga su, kao mene, tri puta odbili na audiciji za TV lica, zna kakva je muka ući u taj magični ekran. Lepo je meni  čuveni urednik TV „Dnevnika” Jovan Šćekić preko Tanje Peternek i Jakše Šćekića poručio da se manem  vesti i da ostanem u društvu svojih pevačica. Ali, ja sam upisao Fakultet političkih nauka sa željom da vodim „Dnevnik” na svoj drugačiji, zabavni način. 

Setih se i hita Ljupke Dimitrovske: „Sad vidim, delila sam ljubav s jednim robotom nije znao niti ko sam zapravo, kad treba da te shvati otkažu mu svi aparati... Uzalud tražiš mu manu, jer on je miran, sav programiran, al' dosta je”. Ovu pesmu napisao je genijalni pesnik i kantautor Arsen Dedić za „Zagrebački festival” 1983. godine. 

Svi smo  mislili tada da je napisao novu pop-zezalicu, a ispade da je Arsen vidovit kao i svi kantautori. Ali, ako ćemo svi da vodimo isto, ako ćemo da se pretvorimo svi u infotejment programe, onda i nema što da plačemo što je veštačka inteligencija pokucala i na vrata naših televizija. 

Teza koja se potura da je svaki dobar urednik ili novinar zamenljiv postaje polako Orvel u svakodnevici ili Nostradamus iz našeg sokaka. Već sama hiperinflacija tolikih njuz kanala govori da nam se ruka umorila od šaltanja kanala. 

Onog momenta kad se u novinarstvu izgubi kreativnost, talenat, urednička dovitljivost da se na pravi način dočara svakodnevni život onda žurnalistika počinje da gubi svoj smisao. Sve će postati „program tvog kompjutera”.

Vodio sam samo jednom „Lalinski dnevnik” gde sam na šaljivi način estradne doskočice pretvarao u estradne vesti. Tad sam saznao da sam prezenter vesti vozi papučicu na javnim servisima dok čita vesti sa telepromtera u žargonu popularno nazvanog „idiot”. 

Sećam se i da su telepromter na BK televiziji  okretali drugi, a spikeri su čitali vesti. Zato je televizija „otvorenih očiju” imala najbolje spikere koji i dan-danas najbolje vode program na drugim televizijama. Samo nam je još falila veštačka inteligencija da dokusuri profesiju spikera i prezentera ili novinara. 

A novinar bez žara i nije pravi  žurnalista. Plaše me ove obmane i opsednutost čarima veštačke inteligencije. Ako me pitate da li mi je Bojana Filipović rod i pomoz Bog, ja se sa robotkinjama  ne družim i nisam nikad, kao mučena Ljupka Dimitrovska,  vodio ljubav u programu mog kompjutera.

Aleksandar Filipović