окоТВоко: Виртуелни спикери у фејк временима

Ово је први случај у Србији у којем на телевизији са националном покривеношћу вести уместо новинара читају AI презентери. Наведено је да су се AI спикери представили гледаоцима као Бојана Филиповић и Марко Поповић, али да телевизија није обавестила публику да су они генерисани помоћу вештачке интелигенције. 

Да ли је то будућност или медијска превара? Где су нeстали добри презентери? Да ли роботи могу да замене харизму Миће Орловића, Горана Милића, Данке Нововић, Душка Богдановића, Михајла Ковача, Гордане Суше? А где је дикција? Да ли се директно са улице улеће у програм без икакве школе и обуке? 

Свако кога су, као мене, три пута одбили на аудицији за ТВ лица, зна каква је мука ући у тај магични екран. Лепо је мени  чувени уредник ТВ „Дневника” Јован Шћекић преко Тање Петернек и Јакше Шћекића поручио да се манем  вести и да останем у друштву својих певачица. Али, ја сам уписао Факултет политичких наука са жељом да водим „Дневник” на свој другачији, забавни начин. 

Сетих се и хита Љупке Димитровске: „Сад видим, делила сам љубав с једним роботом није знао нити ко сам заправо, кад треба да те схвати откажу му сви апарати... Узалуд тражиш му ману, јер он је миран, сав програмиран, ал' доста је”. Ову песму написао је генијални песник и кантаутор Арсен Дедић за „Загребачки фестивал” 1983. године. 

Сви смо  мислили тада да је написао нову поп-зезалицу, а испаде да је Арсен видовит као и сви кантаутори. Али, ако ћемо сви да водимо исто, ако ћемо да се претворимо сви у инфотејмент програме, онда и нема што да плачемо што је вештачка интелигенција покуцала и на врата наших телевизија. 

Теза која се потура да је сваки добар уредник или новинар заменљив постаје полако Орвел у свакодневици или Нострадамус из нашег сокака. Већ сама хиперинфлација толиких њуз канала говори да нам се рука уморила од шалтања канала. 

Оног момента кад се у новинарству изгуби креативност, таленат, уредничка довитљивост да се на прави начин дочара свакодневни живот онда журналистика почиње да губи свој смисао. Све ће постати „програм твог компјутера”.

Водио сам само једном „Лалински дневник” где сам на шаљиви начин естрадне доскочице претварао у естрадне вести. Тад сам сазнао да сам презентер вести вози папучицу на јавним сервисима док чита вести са телепромтера у жаргону популарно названог „идиот”. 

Сећам се и да су телепромтер на БК телевизији  окретали други, а спикери су читали вести. Зато је телевизија „отворених очију” имала најбоље спикере који и дан-данас најбоље воде програм на другим телевизијама. Само нам је још фалила вештачка интелигенција да докусури професију спикера и презентера или новинара. 

А новинар без жара и није прави  журналиста. Плаше ме ове обмане и опседнутост чарима вештачке интелигенције. Ако ме питате да ли ми је Бојана Филиповић род и помоз Бог, ја се са роботкињама  не дружим и нисам никад, као мучена Љупка Димитровска,  водио љубав у програму мог компјутера.

Александар Филиповић