Beba Dragić: Istina je bolna ali isceljujuća

- Suvišne su reči o tome koliko nas je sve ova tragedija epskih razmera duboko potresla i ostavila na svima trajne posledice. Kada sam saznala da treba da radim specijal emisiju, jedino što sam osetila kao ispravno bilo je da ovu tragičnu temu uradim u miru i ljubavi koju svi sada neutešno traže, kako bi rekla jedna moja bliska prijateljica. Pripremajući se za emisiju pokušala sam da osvestim i sama šta je to što u našim životima ne ide kako treba i zbog čega naše duše pate a mnogo duša i strada. Pokušala sam da razumem a da ne osuđujem i zato sam i ugostila one za koje sam smatrala da će nam svima pomoći da sagledamo gde grešimo kao pojedinci, porodice, društvo i šta možemo da promenimo i uradimo da nam se ovakva tragedija nikada više ne dogodi kao i da stepen agresije svedemo na minimum – rekla je o specijalu koji možete pogledati na Jutjub kanalu Blic TV Beba Dragić, diplomirani novinar i menadžerka korporativnih internih i eksternih komunikacija Ringier Serbia koja je, kako kaže, i sama prošla dug put ličnog razvoja.

Kao neko ko je studirao pedagogiju i edukant je Geštalt psihoterapijskih studija koji savet biste dali ljudima koji se bore sa besom, strahom ili tugom?

- Mogu samo da kažem da su i bes i strah i tuga sasvim prirodna stanja koja je važno ne potiskivati, naučiti primetiti ali i pravilno kanalisati tako da ne budu autodestruktivni ni destruktivni. Mi smo tokom odrastanja i školovanja, kakou našim porodicama tako i u školskom okruženju, učeni raznim korisnim i manje korisnim informacijama, ali nimalo ili pak najmanje smo učeni da budemo emocionalno obrazovani. Da naučimo da osvestimo svoja osećanja kao i kako da se nosimo sa njima. Najčešće smo besni kada smo nesigurni, a treba da poslušamo šta nam poručuje taj bes. Neće nas svi uvek voleti, razumeti, upoznati, želeti ni prihvatiti onako kako je nama to potrebno. I to je u redu. Umesto da se trudimo da se dopadnemo drugima, treba prvo da prihvatimo i zavolimo sebe, da nađemo podršku u sebi, i da na dobronameran način zagrlimo to „dete u sebi“ kad god je tužno, umirimo kada je ljutito i da učinimo da se oseća sigurnim kada je uplašeno.

Posmatrajući vaš profesionalni razvoj i karijeru čini se da vas je sve vodilo ka emisiji „Život u balansu: Razgovori sa dušom”, da je ona sublimat vašeg života i profesionalne karijere. Koja je to osnovna poruka koju želite da prenesete ovom emisijom?

- Poruku vere, ljubavi i nade. Podsticaj i ohrabrenje. Poruku da život uvek nađe put. Istina je nekad bolna ali i kroz taj bol isceljujuća. Jer svima nam je dato da kroz život dobijemo baš onoliko koliko možemo da podnesemo. Želim da oni koji dosad to nisu, otvore svoje duhovne oči i gledaju u sebe i okruženje na posve drugačiji način i da jasnije vide, postave i utvrde svoje vrednosne temelje. Nije cilj sam po sebi bezgrešnost svih naših duša, nego i put spoznaje tih posrnuća, ali i samosvesnost, pokajanje i dalje nečinjenje.

Kako vi postižete životni balans i ko je, osim vas, čuvar vaše duše?

- Slagala bih kada bih rekla da sam kao workaholic u potpunosti uspela da uspostavim balans između posla i privatnog života. I posao može da bude neki oblik „zavisnosti“ naročito ukoliko beskrajno uživate u njemu kao što ja uživam u  poslednjih skoro 25 godina karijere. Ali ono što je za mene najvažnije je da pokušam da utvrdim svoj mir i sačuvam čistotu svoje duše od raznih izazova prljavštine današnjice. Vrlo često imam dijaloge sa njom, naročito onda kada osvestim da je možda više od zlonamernih ljudi, može ugroziti i zatrovati upravo moja sopstvena reakcija na te iste ljude.

Rekli ste u jednom intervjuu da „verujete iskreno da ne postoje loši ljudi, nego samo loši momenti dobrih ljudi i da svi mi možemo da se zaustavimo kad primetimo da smo pogrešili ili se o nekoga ogrešili, da se duboko pokajemo i iskreno izvinimo”. Međutim, svedoci smo da savest pojedinca često ne proradi, a sledeći stepen bi trebalo da bude osuda javnosti u kojoj i mi novinari imamo svoju ulogu. Da li i zašto to često izostaje?

- Najlakše je suditi i osuđivati, treba razumeti i preduprediti. Treba zainteresovati javnost ali i nadležne institucije predlogom promena, podržati ih i u tom smislu se baviti pokretanjem javnosti. Pozivanjem na linč, i oni koji to rade zapravo postaju zločinci, čak i ako je iz njihove perspektive to iz najplemenitijih i najispravnijih namera. Naravno da je uloga novinara da budu radoznali i hrabri u odnosu na promene i da je traženje istine u fokusu novinarskog zadatka. I da svesni odgovornosti prema javnosti, treba da pišemo uravnoteženo, istinito, pošteno i nepristrasno. 

Da li verujete u kolektivnu krivicu i da li je ovo trenutak kada svi treba da se zapitamo o smislu i posledicama svega što činimo ili nam je potrebno nalaženje i kažnjenje krivaca kao podsticaj promene?

- Ako ja galamim i kršim kućni red, da li je Stanarska zajednica kriva za to? Naravno da nije. Svaki put kad kritikujemo društvo treba da se prisetimo da mi takođe činimo to društvo. Treba da se zapitamo da li smo primer kakav želimo da vidimo i da li smo promena koju želimo da vidimo. Čini mi se da vrlo često umemo da vidimo trn u tuđem oku pre nego što vidimo balvan u svom. Ako bismo sve to imali u vidu i postarali se da budemo bolji prema sebi i drugima, ako bismo bili prisutniji u kontaktu sa svima koje srećemo od porodice preko saradnika, komšija i ostalih, verujem da bi ta „viđenost” jer svi želimo da budemo viđeni, prihvaćeni i uvaženi, bila isceljujuća za sve nas. Da je više ljubavi, tolerancije i poštovanja, manje bi bilo ličnih i kolektivnih tragedija.

Ko je gost sledeće emisije „Život u balansu” i o čemu će razgovarati vaše duše?

- Na temu herojstva razgovaram sa čuvenim alasom, Renatom Grbićem, dobitnikom niza priznanja i zahvalnica za filantropiju, humanost i Ordena za hrabrost koji je dosad spasao preko 30 života. Razgovaraćemo o tome ko su heroji današnjice i da li biti heroj znači biti čudo od čoveka: uvek bolji, jači i spremniji na akciju spasavanja pojedinca, društva ili planete. Emisija se emituje na Blic televiziji svake nedelje od 13 časova, a repriza je utorkom od 11.15 i sredom od 14 časova.

Snežana Milanović

Vaši gosti su tokom života iskusili brojne lične izazove i tačke preokreta zbog kojih su nekada bili manjina ili neshvaćeni ali pronašli su način kako da iz izazovnih životnih situacija izađu kao bolja verzija sebe, koje su to njihove iskustvene poruke ili životni moto koji pamtite?

- Bilo ih je zaista mnogo jer moji gosti su moja inspiracija, a samo neke od njih su, recimo, iskustvene poruke Srđana Zirojevića okupacionog terapeuta i sportskog trenera koji mi je pričao o tome kako i zašto je prestao da meditira i počeo da primenjuje molitve i zašto su one snažnije. Devojka sa transplantiranim plućima Sandra Živković opisivala je kako izgleda susret sa smrću kada se, kao 21-godišnja devojka obolela od cistične fibroze, opraštala od roditelja sa svešću da umire i da joj je bilo žao njih što će patiti za njom a ne što ona neće poživeti. Nikola Rokvić govorio je o „radosti tuge“ i na koji način ga je promenio odlazak njegovog oca Marinka. Fotograf Vanja Ostojić kojem su mine raznele obe šake, posle rata u Sarajevu, govorio je o tome kako nikad nije pristao na to da se oseća kao invalid i da je završio studije fotografije „iz inata“ svima koji su mislili da to neće moći. Mirjana Bobić je otkrila kada se i zašto ljutila na Boga, a Tanja Bošković kako joj je vera pomogla da nađe slobodu i mir, dok nam je Ljiljana Blagojević objasnila zašto sada živi svoje najlepše godine...