Беба Драгић: Истина је болна али исцељујућа

- Сувишне су речи о томе колико нас је све ова трагедија епских размера дубоко потресла и оставила на свима трајне последице. Када сам сазнала да треба да радим специјал емисију, једино што сам осетила као исправно било је да ову трагичну тему урадим у миру и љубави коју сви сада неутешно траже, како би рекла једна моја блиска пријатељица. Припремајући се за емисију покушала сам да освестим и сама шта је то што у нашим животима не иде како треба и због чега наше душе пате а много душа и страда. Покушала сам да разумем а да не осуђујем и зато сам и угостила оне за које сам сматрала да ће нам свима помоћи да сагледамо где грешимо као појединци, породице, друштво и шта можемо да променимо и урадимо да нам се оваква трагедија никада више не догоди као и да степен агресије сведемо на минимум – рекла је о специјалу који можете погледати на Јутјуб каналу Блиц ТВ Беба Драгић, дипломирани новинар и менаџерка корпоративних интерних и екстерних комуникација Рингиер Сербиа која је, како каже, и сама прошла дуг пут личног развоја.

Као неко ко је студирао педагогију и едукант је Гешталт психотерапијских студија који савет бисте дали људима који се боре са бесом, страхом или тугом?

- Могу само да кажем да су и бес и страх и туга сасвим природна стања која је важно не потискивати, научити приметити али и правилно каналисати тако да не буду аутодеструктивни ни деструктивни. Ми смо током одрастања и школовања, какоу нашим породицама тако и у школском окружењу, учени разним корисним и мање корисним информацијама, али нимало или пак најмање смо учени да будемо емоционално образовани. Да научимо да освестимо своја осећања као и како да се носимо са њима. Најчешће смо бесни када смо несигурни, а треба да послушамо шта нам поручује тај бес. Неће нас сви увек волети, разумети, упознати, желети ни прихватити онако како је нама то потребно. И то је у реду. Уместо да се трудимо да се допаднемо другима, треба прво да прихватимо и заволимо себе, да нађемо подршку у себи, и да на добронамеран начин загрлимо то „дете у себи“ кад год је тужно, умиримо када је љутито и да учинимо да се осећа сигурним када је уплашено.

Посматрајући ваш професионални развој и каријеру чини се да вас је све водило ка емисији „Живот у балансу: Разговори са душом”, да је она сублимат вашег живота и професионалне каријере. Која је то основна порука коју желите да пренесете овом емисијом?

- Поруку вере, љубави и наде. Подстицај и охрабрење. Поруку да живот увек нађе пут. Истина је некад болна али и кроз тај бол исцељујућа. Јер свима нам је дато да кроз живот добијемо баш онолико колико можемо да поднесемо. Желим да они који досад то нису, отворе своје духовне очи и гледају у себе и окружење на посве другачији начин и да јасније виде, поставе и утврде своје вредносне темеље. Није циљ сам по себи безгрешност свих наших душа, него и пут спознаје тих посрнућа, али и самосвесност, покајање и даље нечињење.

Како ви постижете животни баланс и ко је, осим вас, чувар ваше душе?

- Слагала бих када бих рекла да сам као workaholic у потпуности успела да успоставим баланс између посла и приватног живота. И посао може да буде неки облик „зависности“ нарочито уколико бескрајно уживате у њему као што ја уживам у  последњих скоро 25 година каријере. Али оно што је за мене најважније је да покушам да утврдим свој мир и сачувам чистоту своје душе од разних изазова прљавштине данашњице. Врло често имам дијалоге са њом, нарочито онда када освестим да је можда више од злонамерних људи, може угрозити и затровати управо моја сопствена реакција на те исте људе.

Рекли сте у једном интервјуу да „верујете искрено да не постоје лоши људи, него само лоши моменти добрих људи и да сви ми можемо да се зауставимо кад приметимо да смо погрешили или се о некога огрешили, да се дубоко покајемо и искрено извинимо”. Међутим, сведоци смо да савест појединца често не проради, а следећи степен би требало да буде осуда јавности у којој и ми новинари имамо своју улогу. Да ли и зашто то често изостаје?

- Најлакше је судити и осуђивати, треба разумети и предупредити. Треба заинтересовати јавност али и надлежне институције предлогом промена, подржати их и у том смислу се бавити покретањем јавности. Позивањем на линч, и они који то раде заправо постају злочинци, чак и ако је из њихове перспективе то из најплеменитијих и најисправнијих намера. Наравно да је улога новинара да буду радознали и храбри у односу на промене и да је тражење истине у фокусу новинарског задатка. И да свесни одговорности према јавности, треба да пишемо уравнотежено, истинито, поштено и непристрасно. 

Да ли верујете у колективну кривицу и да ли је ово тренутак када сви треба да се запитамо о смислу и последицама свега што чинимо или нам је потребно налажење и кажњење криваца као подстицај промене?

- Ако ја галамим и кршим кућни ред, да ли је Станарска заједница крива за то? Наравно да није. Сваки пут кад критикујемо друштво треба да се присетимо да ми такође чинимо то друштво. Треба да се запитамо да ли смо пример какав желимо да видимо и да ли смо промена коју желимо да видимо. Чини ми се да врло често умемо да видимо трн у туђем оку пре него што видимо балван у свом. Ако бисмо све то имали у виду и постарали се да будемо бољи према себи и другима, ако бисмо били присутнији у контакту са свима које срећемо од породице преко сарадника, комшија и осталих, верујем да би та „виђеност” јер сви желимо да будемо виђени, прихваћени и уважени, била исцељујућа за све нас. Да је више љубави, толеранције и поштовања, мање би било личних и колективних трагедија.

Ко је гост следеће емисије „Живот у балансу” и о чему ће разговарати ваше душе?

- На тему херојства разговарам са чувеним аласом, Ренатом Грбићем, добитником низа признања и захвалница за филантропију, хуманост и Ордена за храброст који је досад спасао преко 30 живота. Разговараћемо о томе ко су хероји данашњице и да ли бити херој значи бити чудо од човека: увек бољи, јачи и спремнији на акцију спасавања појединца, друштва или планете. Емисија се емитује на Блиц телевизији сваке недеље од 13 часова, а реприза је уторком од 11.15 и средом од 14 часова.

Снежана Милановић

Ваши гости су током живота искусили бројне личне изазове и тачке преокрета због којих су некада били мањина или несхваћени али пронашли су начин како да из изазовних животних ситуација изађу као боља верзија себе, које су то њихове искуствене поруке или животни мото који памтите?

- Било их је заиста много јер моји гости су моја инспирација, а само неке од њих су, рецимо, искуствене поруке Срђана Зиројевића окупационог терапеута и спортског тренера који ми је причао о томе како и зашто је престао да медитира и почео да примењује молитве и зашто су оне снажније. Девојка са трансплантираним плућима Сандра Живковић описивала је како изгледа сусрет са смрћу када се, као 21-годишња девојка оболела од цистичне фиброзе, опраштала од родитеља са свешћу да умире и да јој је било жао њих што ће патити за њом а не што она неће поживети. Никола Роквић говорио је о „радости туге“ и на који начин га је променио одлазак његовог оца Маринка. Фотограф Вања Остојић којем су мине разнеле обе шаке, после рата у Сарајеву, говорио је о томе како никад није пристао на то да се осећа као инвалид и да је завршио студије фотографије „из ината“ свима који су мислили да то неће моћи. Мирјана Бобић је открила када се и зашто љутила на Бога, а Тања Бошковић како јој је вера помогла да нађе слободу и мир, док нам је Љиљана Благојевић објаснила зашто сада живи своје најлепше године...