INTERVJU
„ŽIVOT NE ŽELIM DA PREGRIZEM KAO BOMBONU, VEĆ DA MI SE TOPI U USTIMA” Vesna Dedić u novom romanu otkriva bolnu istinu: „Ne želim da budem s nekim ko bi usisavao moju slobodu i vreme”
Poznata novinarka, autorka kultne emisije „Balkanskom ulicom” i jedna od najčitanijih srpskih književnica, Vesna Dedić, ove godine obeležava dva važna jubileja - 15 godina od objavljivanja prvog romana i izlazak svog 18. književnog dela.
Tim povodom, 18. juna u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, izlazi njen novi roman „Prvi i poslednji pogled”. Vesna Dedić je za „Dnevnikov” TV magazin otkrila, kakvu odgovornost oseća kao autorka emisije „Balkanskom ulicom”, kako gleda na današnje medije, ali i ko joj je bio inspiracija za roman.
- Nijedan moj roman nije samo studija emocija već i društvena hronika. Junaci svake melodrama se upoznaju u određenim društvenim okolnostama koje često i utiču na njihovu ljubav. „Prvi i poslednji pogled” je hronika života jedne jevrejske porodice iz Novog Sada. Počinje kada jedna lepa Anika postaje Mis Štranda pre Drugog svetskog rata i završava se juna 2025. Položaj žene u društvu, opstanak porodice, građenje karijere su i u ovom romanu teme koje se prožimaju pored onih koji su u vezi sa partnerskim odnosima - istakla je Vesna Dedić na početku našeg razgovora.
U predstojećem romanu pratimo žene koje biraju ljubav, slobodu i sećanja - junakinje koje su jake i ranjive istovremeno. U svetu u kom se od žene često očekuje da izabere da li će biti verna sebi ili drugima, prošlosti ili sadašnjosti, šta je po vašem mišljenju važnije za unutrašnji mir i ispunjen život?
- Delim mišljenje glavne junakinje koja bira slobodu i grčevito čuva od zaborava sopstvene potrebe. To ne znači da ne ume da gori od ljubavi, da bude nežna i hrabra ali nikome ne dozvoljava da kvari njen ispunjen život. Ona ne želi život da pregrize kao bombonu u ustima već ga pušta da joj se topi u ustima kao pralina. Na jednom mestu kaže: „Oni kojima se ne dopada kako živim možda mi u dubini duše zavide. Pokušaće da me postide, šuškaće jezicima poput celofana iza mojih leđa, prisiljavati me da se pravdam. Neću pokušavati da ih uverim da je život lep kada sebi prestaneš da zameraš što ponešto od onoga što ljudi zovu srećom, ti nemaš. Ne želim život s nekim ko bi usisavao moju slobodu i moje vreme.” Bila sam vrlo inspirisana životnom pričom profesorke Marine Stajić, Novosađanke koja je decenijama bila direktor Laboratorije za forenzičku toksikologiju u Njujorku. Zahvalna sam joj za jedno divno dugo popodne u Petrovaradinu. Njena božanstvena porodična priča i briljantan svetski uspeh, njena harizma i čudesno dostojanstvo su me inspirisali da napišem baš ovakav roman kakav je „Prvi i poslednji pogled”. U nekim delovima dosledan je njenoj priči, a posle sam sebi pustila mašti na volju.
Vaše junakinje su opisane kao „nesavršeno savršene”. Zašto vam je važno da čitaoci vide i njihove slabosti, a ne samo snagu?
- Ja sam zagovornik one ideje da umetnost treba da uteši čoveka. U tom smislu već generacije žena, čitajući moje romane, prepoznaju u junakinjama sebe i u trenucima kada su bile mudre, ali i lakomislene. U ovom novom postoji pored jedne nimalo lakomislene glavne junakinje još jedna koja proživljava iskustvo raspada braka, prevare i ulaska u vezu sa malignim narcisom. Namerno sam izabrala i ovu temu jer prisustvujemo epidemiji narcisoidnog poremećaja ličnosti.
U emisiji „Balkanskom ulicom” vi ste godinama uspevali da otkrijete onu „drugu stranu” ličnosti vaših gostiju. Da li vam se ikada desilo da kao autorka poželite da intervjuišete neku od sopstvenih književnih junakinja? Koja bi to junakinja bila i šta biste je pitali?
- Sa mojim junakinjama razgovaram cele godine, svakog dana i noći i ne bi mi bilo inspirativno da ih opet intervjuišem. Ali je istina da su me mnogi razgovori sa predivnim sagovornicama iz „Balkanske ulice” inspirisale da mojim junakinjama poklonim neku crtu karaktera, rečenicu ili sudbinu.
Iza vas je veliki broj intervjua i razgovora sa različitim ljudima. Kako se osećate pred novi intervju - da li i dalje doživljavate uzbuđenje ili ste tokom godina stekli potpuni mir i sigurnost u svom poslu?
- Samopouzdanje nije karta koje mi je dodeljena u raspodeli, pa se i dan- danas pred snimanje pripremam kao početnik. Stalo mi je pre svega ljudski da napravim dobru priču o mom sagovorniku, a posle u montaži i da zadovoljava sva pravila novinarstva i moje profesionalne kriterijume. Kako godine prolaze i bivam svesnija koliko „Balkanskom ulicom” nekim ljudima znači, ja imam sve veću odgovornost. Ali, ja volim to uzbuđenje i ne bih baš volela da me snađe neko preterano samopouzdanje.
Osveta je uvek protraćeno vreme
Vaše emisije su deo televizijskog kulturnog nasleđa, a vaši romani svedočanstvo duha vremena. Kako izgleda ta borba da se u medijskom prostoru održi smisao i dubina, a da se ne podlegne senzacionalizmu i površnosti?
- Ima u toj borbi dosta niskih udaraca koje s vremena na vreme podnesem. Možda sam upravo razmišljajući o tome u romanu glavnoj junakinji poklonila ovo razmišljanje: „I poraze sam umela da podnosim s lakoćom, čak i da se nasmejem u trenutku kada mi kažu da mi je neko upravo zabio nož u leđa. Bilo je mnogo takvih trenutaka, ali se nikad nisam okrenula preko ramena da vidim ko je taj pokvarenjak. Bilo bi to gubljenje vremena, jer osveta je uvek protraćeno vreme. Kada te neko ščepa oko vrata, udahneš duboko, u izdisaju se otrgneš snažno i pogledaš ispred sebe ne bi li u daljini pronašla neko lepše mesto s manje zlonamernih ljudi. Ima takvih mesta!” Izborila sam se zahvaljujući ljubavi i poštovanju gledalaca i zato sam im do neba zahvalna.
Mislite li da bi vaš medijski put bio drugačiji da ste počinjali sada, u doba društvenih mreža i rijaliti kulture? Gde vidite najveću razliku u odnosu na vreme kada ste vi počinjali?
- Društvene mreže nikada neće pojesti televiziju. Televizija jede samu sebe u slučajevima kada je vode ljudi koji ne poznaju suštinu tog posla i nemaju viziju.Trenutno su društvene mreže na tronu, ali samo zato što je ljude sa televizije zarazio defetizam.
Koje teme ili forme na medijskoj sceni Srbije mislite da su nedovoljno zastupljene i šta biste želeli da radite, a da do sada za to niste imali priliku?
- Sve forme postoje, ali je sadržaj upitan. Pre desetak godina imala sam razne profesionalne želje, ali u poslednje vreme zaista nemam ni jednu. Jedina želja mi je da „Balkanskom ulicom” zaokruži trideset sezona i da posle toga pravim dokumentarce o svojim sagovornicama koji su mi dali po nekoliko intervjua za trideset godina.
Kad biste mogli da se vratite u bilo koji trenutak iz svoje karijere i porazgovarate sa sobom iz mladosti, šta biste joj rekli?
- Nije važno šta bih ja njoj rekla već je važno što ona mene ništa ne bi slušala. Bila je vrlo svojeglava i zaista ni danas ne bih pokušala da je promenim.
Ivana Japundža
