ИНТЕРВЈУ
„ЖИВОТ НЕ ЖЕЛИМ ДА ПРЕГРИЗЕМ КАО БОМБОНУ, ВЕЋ ДА МИ СЕ ТОПИ У УСТИМА” Весна Дедић у новом роману открива болну истину: „Не желим да будем с неким ко би усисавао моју слободу и време”
Позната новинарка, ауторка култне емисије „Балканском улицом” и једна од најчитанијих српских књижевница, Весна Дедић, ове године обележава два важна јубилеја - 15 година од објављивања првог романа и излазак свог 18. књижевног дела.
Тим поводом, 18. јуна у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини, излази њен нови роман „Први и последњи поглед”. Весна Дедић је за „Дневников” ТВ магазин открила, какву одговорност осећа као ауторка емисије „Балканском улицом”, како гледа на данашње медије, али и ко јој је био инспирација за роман.
- Ниједан мој роман није само студија емоција већ и друштвена хроника. Јунаци сваке мелодрама се упознају у одређеним друштвеним околностама које често и утичу на њихову љубав. „Први и последњи поглед” је хроника живота једне јеврејске породице из Новог Сада. Почиње када једна лепа Аника постаје Мис Штранда пре Другог светског рата и завршава се јуна 2025. Положај жене у друштву, опстанак породице, грађење каријере су и у овом роману теме које се прожимају поред оних који су у вези са партнерским односима - истакла је Весна Дедић на почетку нашег разговора.
У предстојећем роману пратимо жене које бирају љубав, слободу и сећања - јунакиње које су јаке и рањиве истовремено. У свету у ком се од жене често очекује да изабере да ли ће бити верна себи или другима, прошлости или садашњости, шта је по вашем мишљењу важније за унутрашњи мир и испуњен живот?
- Делим мишљење главне јунакиње која бира слободу и грчевито чува од заборава сопствене потребе. То не значи да не уме да гори од љубави, да буде нежна и храбра али никоме не дозвољава да квари њен испуњен живот. Она не жели живот да прегризе као бомбону у устима већ га пушта да јој се топи у устима као пралина. На једном месту каже: „Они којима се не допада како живим можда ми у дубини душе завиде. Покушаће да ме постиде, шушкаће језицима попут целофана иза мојих леђа, присиљавати ме да се правдам. Нећу покушавати да их уверим да је живот леп када себи престанеш да замераш што понешто од онога што људи зову срећом, ти немаш. Не желим живот с неким ко би усисавао моју слободу и моје време.” Била сам врло инспирисана животном причом професорке Марине Стајић, Новосађанке која је деценијама била директор Лабораторије за форензичку токсикологију у Њујорку. Захвална сам јој за једно дивно дуго поподне у Петроварадину. Њена божанствена породична прича и бриљантан светски успех, њена харизма и чудесно достојанство су ме инспирисали да напишем баш овакав роман какав је „Први и последњи поглед”. У неким деловима доследан је њеној причи, а после сам себи пустила машти на вољу.
Ваше јунакиње су описане као „несавршено савршене”. Зашто вам је важно да читаоци виде и њихове слабости, а не само снагу?
- Ја сам заговорник оне идеје да уметност треба да утеши човека. У том смислу већ генерације жена, читајући моје романе, препознају у јунакињама себе и у тренуцима када су биле мудре, али и лакомислене. У овом новом постоји поред једне нимало лакомислене главне јунакиње још једна која проживљава искуство распада брака, преваре и уласка у везу са малигним нарцисом. Намерно сам изабрала и ову тему јер присуствујемо епидемији нарцисоидног поремећаја личности.
У емисији „Балканском улицом” ви сте годинама успевали да откријете ону „другу страну” личности ваших гостију. Да ли вам се икада десило да као ауторка пожелите да интервјуишете неку од сопствених књижевних јунакиња? Која би то јунакиња била и шта бисте је питали?
- Са мојим јунакињама разговарам целе године, сваког дана и ноћи и не би ми било инспиративно да их опет интервјуишем. Али је истина да су ме многи разговори са предивним саговорницама из „Балканске улице” инспирисале да мојим јунакињама поклоним неку црту карактера, реченицу или судбину.
Иза вас је велики број интервјуа и разговора са различитим људима. Како се осећате пред нови интервју - да ли и даље доживљавате узбуђење или сте током година стекли потпуни мир и сигурност у свом послу?
- Самопоуздање није карта које ми је додељена у расподели, па се и дан- данас пред снимање припремам као почетник. Стало ми је пре свега људски да направим добру причу о мом саговорнику, а после у монтажи и да задовољава сва правила новинарства и моје професионалне критеријуме. Како године пролазе и бивам свеснија колико „Балканском улицом” неким људима значи, ја имам све већу одговорност. Али, ја волим то узбуђење и не бих баш волела да ме снађе неко претерано самопоуздање.
Освета је увек протраћено време
Ваше емисије су део телевизијског културног наслеђа, а ваши романи сведочанство духа времена. Како изгледа та борба да се у медијском простору одржи смисао и дубина, а да се не подлегне сензационализму и површности?
- Има у тој борби доста ниских удараца које с времена на време поднесем. Можда сам управо размишљајући о томе у роману главној јунакињи поклонила ово размишљање: „И поразе сам умела да подносим с лакоћом, чак и да се насмејем у тренутку када ми кажу да ми је неко управо забио нож у леђа. Било је много таквих тренутака, али се никад нисам окренула преко рамена да видим ко је тај покварењак. Било би то губљење времена, јер освета је увек протраћено време. Када те неко шчепа око врата, удахнеш дубоко, у издисају се отргнеш снажно и погледаш испред себе не би ли у даљини пронашла неко лепше место с мање злонамерних људи. Има таквих места!” Изборила сам се захваљујући љубави и поштовању гледалаца и зато сам им до неба захвална.
Мислите ли да би ваш медијски пут био другачији да сте почињали сада, у доба друштвених мрежа и ријалити културе? Где видите највећу разлику у односу на време када сте ви почињали?
- Друштвене мреже никада неће појести телевизију. Телевизија једе саму себе у случајевима када је воде људи који не познају суштину тог посла и немају визију.Тренутно су друштвене мреже на трону, али само зато што је људе са телевизије заразио дефетизам.
Које теме или форме на медијској сцени Србије мислите да су недовољно заступљене и шта бисте желели да радите, а да до сада за то нисте имали прилику?
- Све форме постоје, али је садржај упитан. Пре десетак година имала сам разне професионалне жеље, али у последње време заиста немам ни једну. Једина жеља ми је да „Балканском улицом” заокружи тридесет сезона и да после тога правим документарце о својим саговорницама који су ми дали по неколико интервјуа за тридесет година.
Кад бисте могли да се вратите у било који тренутак из своје каријере и поразговарате са собом из младости, шта бисте јој рекли?
- Није важно шта бих ја њој рекла већ је важно што она мене ништа не би слушала. Била је врло својеглава и заиста ни данас не бих покушала да је променим.
Ивана Јапунџа
