Да у томе успева најбољи доказ јесу резултати њеног рада. Њеном „Балканском улицом” до сада је прошло тачно 1.000 саговорника, чије приче гледамо на Блиц телевизији недељом од 16.30 сати, а њен најновији роман „Само је тебе вредело срести”, завршни део трилогије који чине и књиге „Изгубила сам себе” и „Немој никад да се вратиш”, пружио је утеху и инспирацију многим женама. Књигу је као наставак написала управо како би испунила жеље својих читатељки.
– Звучи хвалисаво, али, заиста, стотине и стотине девојака и жена ми свако јутро преко Инстаграма шаљу најлепше фотографије са мојом књигом у рукама, шеширом на глави на плажи у Грчкој, Малдивима, у Црној Гори, у баштама, на планинама и то је један божанствен осећај. Писање је самотњачки посао, ја 11 месеци по 20 сати дневно понекад, а у просеку око десет, седим сама, пишем и ломим главу и питам се да ли ћу успети опет да будем интересантна. А, кад се то деси, онда је то једно велико олакшање и огромна срећа. Ви знате, колеге смо новинари, радите добро за мању или већу плату и то је диван посао, бити популаран телевизијски новинар је такође лепо. Међутим, заиста је посебан овај мој посао који је у вези са уметношћу и то што се људи радују кад те виде, кад ти пишу да су уз нешто твоје плакали и смејали се и, оно што је још битније, били инспирисани да направе неке велике и добре промене у свом животу, ма колико оне биле понекад и тешке. То је нешто што се мени десило случајно 2010. године и о чему ја заиста уживам као мало дете које добије сладолед, иако му је мама рекла да неће бити сладоледа после ручка зато што ће га болети грло. Ја сам добила свој сладолед, не боли ме грло и пресрећна сам. Ово је мој 16. роман, а имам намеру да напишем још минимум четири па да заокружим на 20 књига – рекла нам је на почетку разговора Весна Дедић.
Да ли вас музика инспирише за писање, с обзиром на то да је познато да сте њен велики љубитељ?
– Без музике не започињем дан, не завршавам га, не кувам, не перем судове, не љубим се, не шминкам се и ништа не радим без разне врсте музике. Врло често ме колеге новинари питају шта је то лично у мојим романима. Има, наравно, увек нечег и аутобиографског, али оно што је у сваком роману заиста само моје је то да моји јунаци воле и пате, раскидају уз песме које ја волим.
Да ли вам се дешава да бришете неке странице романа ако се у њима превише отворите и оголите пред публиком?
– Не бришем због тога. Роман је фикција, али што је емотивнији и истинитији, то је боље. Ја сам врло критична жена и новинарка сам старог кова, која врло полаже на писменост и стил. Највише времена проводим сређујући роман како би све што напишем било кристално јасно и како би текло лепо као песма. С друге стране, врло сам критична према себи, тако да могу рећи, нарочито бришем и анализирам оне мисаоне и емотивне делове текста, за које знам да ће неке девојке подвлачити и шеровати, да ће се ухватити за то као мото, као водиљу. Има много младих девојака међу мојим читатељкама, а ја сам мајка па када видим да нешто што сам написала није кристално јасно и да некога може навести на лош закључак, онда то и бришем.
Kроз вашу „Балканску улицу” прошло је до сада хиљаду саговорника. Некада су то били пробрани саговорници, еминентни старији стручњаци из различитих области, а данас су то ипак и млади људи који су веома популарни, а једнако важни. Видите ли данас разлику када са њима разговарате у студију?
– Моји саговорници првих десет година биле су велике звезде земље која више не постоји. То су биле звезде бивше Југославије. Онда је нестала Југославија и дошло је неко ново време. Дошле су неке нове и, наравно, другачије генерације. Данашњи тридесетогодишњаци су врло успешни, а успех се постиже много раније и брже него што је то некада био случај. С друге стране, сви су врло критични према младима, а те нове генерације младих људи су много мудрије у односу према животу. Раније сазревају него што је то био случај са нпр. мојом генерацијом. Ми смо били блентави сви до 50. године и тек последње две, три године можда сагледавамо зрело и плански свој живот и животне циљеве. Ви, млади, сте интернет генерација којој су доступна сва интересовања и сазнања и много боље планирате своју будућност. У том смислу, моји гости који имају 25, 26, 27 или 30 година заиста имају шта да ми кажу, нарочито када су из сфере естраде. То су јако тешке животне приче које могу да буду инспиративне.
Да ли вас те нове генерације више гледају или читају будући да нас сви плаше да ће нестати и телевизија и књига?
– И гледају и читају. Управо гледам видео клип неких комичара који се шале на рачун постова девојака на плажама где је обавезан коктел, палма и мој роман „Само је тебе вредело срести”. Што се тиче емисије „Балканском улицом”, срећна сам што је најмлађој генерацији уметника и спортиста и даље ствар престижа и доказ да су успели када у њој гостују, још више што су и моји гледаоци млади. Нисам као новинар и писац остарила.
Kоје телевизијске минуте у каријери никада нећете заборавити?
– Нису то више минути...Kада се скупе, то су дани сећања. Не везујем их за оне који су ми доносили гледаност и славу, већ за оне који су мене чинили бољим човеком.
Шта је исплативије - бити водитељ или писац?
– Нисам меродавна да објективно одговорим. Постоје и новинари и писци који су у свету бизниса сналажљиви и мудри, што ја никад нисам била. Познато је да на РТС-у, одлуком актуелног руководства, иако сам аутор „Балканске улице”, нисам примала плату аутора већ упола мању. И као писац сам забрањена на две националне телевизије. Увек се негде нашла нека жена која би пожелела да ме сроза. Новца ми је увек фалило, али ми зато љубави и поштовања гледалаца и читалаца никад није мањкало и небу сам захвална на томе.
Ретки су они који добијају битку са рејтингом у ТВ рингу услед недостатка пажње публике и кратког садржаја на друштвени мрежама. Kако вама полази за руком да успешно чувате свој телевизијски бренд, будете актуелни, а не дате га времену, а ни трендовима?
– Нисам много паметна, али сам интуитивна. Умем да осетим шта је гледаоцима и читаоцима потребно у одређеном тренутку. Успех у новинарству и књижевности је уско повезан са осећајем за дух времена, али и дрскост да останеш свој.
Владимир Бијелић
фото: Мирко Табашевић
