(NE)ZABORAVLJENI: PAVLE MALEŠEV, NEKADAŠNJI VRSNI ATLETIČAR, DANAS UGLEDNI SPORTSKI NOVINAR I PISAC U porodici mu rekordi dovoljni samo za bronzu
U drugoj polovini 20. veka, novinari kalibra Pavla Paje Maleševa, mogli su da budu samo svojevrsna vodilja mlađim kolegama.
Ovaj po obrazovanju diplomirani agronom, rođen 1941, nije imao životni put poput najvećeg broja onih o kojima smo u našem serijalu do sada pisali, prosto zbog toga što je salašarsko dete i rani dani dečaštva proticali su mu u radu u polju, pomaganju roditeljima i maštanju o lopti. Kako je sam priznao, nije je imao, a tako ju je želeo... Međutim, u nedostatku igranja s drugarima, razvijao je neke druge sposobnosti, upravo one koje su ga, po preseljenju u Novi Sad, odvele na atletski stadion. Ali, ‘ajde, neka o svemu, kao i još o mnogo čemu, priča sam Malešev.
Žal zbog atletskog stadiona
Zamolio nas je Malešev da jedan podatak posebno istaknemo, zbog kojeg mu je, kako je priznao, strašno žao. „Atletike nema na televiziji u meri u kojoj ona to zaslužuje. A posebno mi je krivo zbog toga što Novosađani nisu 16 godina imali priliku da uživo vide neko takmičenje na kojem učestvuje Ivana Španović. Poslednji put su mogućnost da to učine imali na juniorskom prvenstvu Evrope sada već davne 2009. godine, koje je održano u Novom Sadu, a onda je nastala ogromna praznina”, kaže Malešev i dodaje da je tužan i zbog toga što je Novi Sad odustao od izgradnje atletskog stadiona na Jugovićevu.
- Kada sam bio dečak, nisam se uopšte bavio sportom – počeo je Paja. – Zaista nikada nisam imao loptu, jer bili smo salašari, u ataru između Siriga, Zmajeva i Srbobrana. Rođen sam u Zmajevu, nekadašnjem Keru, ali, kada sam jednom tražio državljanstvo, pronašao sam podatak da sam popisan u – Temerinu. Nisam, dakle, s drugarima mogao da se loptam, ali sam zato vežbao brzo hodanje, vodeći konja Mrkova dok smo radili u kukuruzu. I, da, trčao sam za ovcama i svinjama, razvijajući, a da toga nisam ni bio svestan, sopstvenu brzinu. Rođen sam tokom okupacije i za vreme rata otac je bio u zarobljeništvu, a kada se odatle vratio, odmah smo otišli na salaš, jer je on verovao da se radom na zemlji može nešto zaraditi. Živeli smo od prodaje mleka i mlečnih proizvoda, a 1952, preselili smo se na tadašnju periferiju Novog Sada, na Detelinaru.
Porodica Malešev je, po rečima Pajinim, imala njive „tamo gde se sada nalazi Novo groblje i malo dalje“.
- Veoma često sam i tada morao da idem na njivu, okopavam kukuruze i skupljam seno, kao i da čuvam krave. U to vreme voleo sam jako da trčim, a skakanje mi je bila opsesija i preskakao sam naše konje. Doduše, oni nisu bili baš visoki, ali sam išao preko njih. Tek u završnoj godini Zmaj Jovine gimnazije, u martu 1960, otišao sam na stadion i tamo trenirao dva meseca u somotskim pantalonama, jer nisam imao trenericu. Tek onda sam, od kasnije poznatog arhitekte Lasla Filepa, nasledio američke sprinterice. Sećam se kao da je juče bilo, prvo takmičenje imao sam 15. maja 1960, prepodne, na Stadionu JNA i pobedio sam u trci na 400 metara, na juniroskom Kupu Srbije. Dve nedelje kasnije, isto sam ponovio i u Novom Sadu i moji treneri rekli su da sam rođeni 400-metraš. Međutim, odmah sam se i povredio i prešao na skok uvis. I ne samo to, bio sam drugi na juniorskom prvenstvu ondašnje Jugoslavije u Mostaru, a pobedio je Miodrag Todosijević, kasnije naš veliki skakač uvis.
Priznaje Malešev da mu je, kada je atletika u pitanju, sve išlo dobro.
- Bio sam visok, pa sam dobro trčao na preponama, da bi me moj trener, Jovan Dragosavac, koji je radio i sa Olgom Gere i Gizelom Farkaš, „proizveo“ u sparing partnera Farkašovoj. U oktobru 1963. napravili smo interno takmičenje u desetoboju, na kojem sam skupio oko 6.000 bodova, pa sam, samo nedelju dana kasnije, na prvenstvu države u višebojima održanom u Subotici, postavio vojvođanski rekord sa 6.100 i nešto bodova. Postao sam reprezentativac Jugoslavije u desetoboju, a u junu mesecu sledeće godine, gostovali smo u tadašnjoj SR Nemačkoj, u Bad Rajtentalu. Bili smo tu Mirko Kolnik, Franc Ravnik, Branko Slabinac, inače, što smo kasnije saznali, stariji brat pevača Kiće Slabinca, i ja, kao i tri juniorke: Nataša Urbančić, Nevenka Brinjek i Marijeta Peče, koje su nastupile u petoboju.
Takmičenje je održano u Alpima, kaže Paja: „Sijalo je sunce, a zaletište bilo jako dobro“.
- Posle trke na 100 metara, usledio je skok udalj i ja sam ostvario daljinu od 7,14, a u drugom pokušaju čak 7,38 metara i osvojio drugo mesto. Svi su se jako začudili, pa i ja, a velika Nemica Juta Hajne, plavuša koja je jako ličila na Helgu iz serije „Alo, alo“ i koja je bila druga na Olimpijadi na 100 i 200 metara, odmah iza Vilme Rudolf, izljubila me je. I tako sam, eto, postao skakač udalj. Tu sezonu završio sam skoro slavno, nastupivši u duelu dve države koje više ne postoje, Jugoslavije i Ujedinjene Arapske Republike, gde sam, na stadionu u Novom Sadu, pobedio s daljinom od, čini mi se, 7,26 metara.
Nastavio je Malešev da trenira, ali nikako nije napredovao, zbog povreda koje su ga konstantno mučile.
- U međuvremenu sam se i razboleo, pa sam se oženio, a onda i otišao na odsluženje vojnog roka, gde sam bio i svearmijski prvak, čak i trener. Po povratku sam i dalje radio na njivi, ali i studirao, da bih se i zaposlio kao referent u „Centrokolonijalu“, pamte ga stariji po sloganu „Kupujte samo kod nas“, a, verovatno ojačan vremenom koje sam u vojsci proveo, nastavio sam dobro da skačem. U jako lepoj uspomeni ostalo mi je i takmičenje na Prvenstvu Jugoslavije u Celju, 1968, na kojem je Milan Babić postavio novi rekord u skoku udalj od 7,63, srušivši stari najbolji rezultat Branka Milera od 7,60; ja sam tada skočio 7,57, treći je bio Rak sa 7,52, dok je četvrto mesto pripalo kasnijem velikanu naše atletike Nenadu Stekiću, koji je skočio 7,28 metara. Eto, pobedio sam i Stekića, postavivši tadašnji rekord Srbije, koji je „živeo“ samo godinu dana.
Sticajem okolnosti, više se Pavle Malešev nije pojavljivao na velikim takmičenjima, već se, maja 1969. godine, zaposlio u „Dnevniku“, kao sportski novinar. Ipak, sportska dešavanja u životu obeležili su mu ćerka i sin, koji su se rodili nešto kasnije i bili reprezentativci naše zemlje u skoku uvis.
- Prestao sam da se aktivno bavim sportom, iako sam uvek mogao da budem prvak Vojvodine u troskoku, disciplini koju treneri baš i ne vole. Skakao sam ponekad, bez treninga, i dugo sam bio rekorder Atletskog kluba Vojvodina, s daljinom od 14,51 metara. Interesantno je da sam bio pokrajinski rekorder u pet-šest diciplina, izumeđu ostalih, i u skoku uvis, sa 191 cm. Kasniji događaji u mojoj porodici, odnosno rođenja ćerke Tamare i sina Petra, obezbedili su mi tek treće mesto na porodičnoj listi visaša... Peca je preskočio 228 cm, a Tamara 192 cm, pa sam, eto, morao da se zadovoljim trećim mestom na porodičnoj listi. Ali, dobro, imam bronzu... ha,ha,ha.
Pajin književni opus
Pored sportskog i novinarskog staža, Pavle Malešev bavi se i književnim radom. Izdao je do sada pet knjiga. „Ni sam ne znam zbog čega, po povratku iz Amerike počeo sam da se bavim starim vojvođanskim rečima. Postoje neke reči koje su tipične za ovo podneblje, a retko se upotrebljavaju i opisao sam ih 500 ili 600. Objasnio sam, primera radi, i otkud reč fijaker, pa kočija, zašto se kukuruz upravo tako zove, odakle rasa konja nonijus... Objavio sam, dakle, ukupno pet knjiga: ’Lili, lili, pače moje malo’, ’Marim ja, nek laju’, ’Trired riba pliva’, ’Stao lola nasred četir’ šora’ i ’Peva pet’o peti put”. Sve su bile dobro prodavane, ali izgubio sam interes, čak i sujetu, i pored ubeđivanja izdavača, da se ponovo latim pera. Ne ide više”...
I u novom poslu sportskog novinara, brzo je napredovao, ali je zanimljivo to da je i u naš list ušao zahvaljujući spletu, po njega, povoljnih okolnosti.
- U „Dnevniku“ se pojavio konkurs, na koji smo se prijavili nas sedmorica. Primljen je bio neko drugi, ali, kada je taj mladi čovek, inače pravnik, video šta i kako treba da radi, jedne nedelje otišao je u prodavnicu da kupi cigarete i više se nikada nije vratio. Mene su pozvali i onda sam ja upao u čitavu priču... Mnogo godina sam posle proveo u redakciji i štampariji, a dočekali su me, zbog toga što je tada sportska rubrika imala samo poslednju stranu, ne uvek i čitavu, samo dva profesionalca – Vladimira Vujina i Milenka Grčića. Doduše, nedeljom smo imali osam strana, pa su radili i honorarci Feđa Ijevljev i Miroslav Zdjelar i to je bilo sav novinarski kadar.
Pamti prvu Školsku olimpijadu (SOŠOV) u Novom Sadu, potom još dve, ponovo u Novom Sadu, a onda i Zrenjaninu, a s ponosom ističe da je pratio i tri prave olimpijade – u Minhenu (1972.), Los Anđelesu (1984.) i Sarajevu (takođe 1984.).
- Teže je bilo izveštavati sa školskih olimpijada, jer sam morao da trčim od borilišta do borilišta i skupljam rezultate, dok su nam na pravim igrama, sve donosili „na noge“. Imao sam nesreću da je moj debi u Minhenu bio obeležen tragičnim događajem u kojem je „Crni septembar“ napravio teroristički upad i pobio 11 izraelskih sportista. Ne znam zbog čega, mi smo te teroriste tada zvali komandosima i to je bila prva velika medijska prevara kojoj sam prisustvovao. Naime, teroristi su tražili autobus i avion od organizatora i tamo poveli devet talaca. Otišli su na mali vojni aerodrom, gde ih je čekao avion... Plan policije bio je da ih napadne dok ulaze u avion, međutim, to je propalo zbog nesposobnosti organa reda. Nisu imali durbine za noć i ovi su ušli u letelicu, pa je posle bilo kasno, a avion je dignut u vazduh i svi su izginuli - i taoci i teroristi. Nemci su, međutim, javili da su svi taoci oslobođeni, a teroristi pohapšeni. Poslali smo tu vest našim redakcijama, prava informacija javljena nam je tek sutradan ujutro. Bila je to ogromna tragedija i postojala je dilema da li će se Igre nastaviti, a kasnije je „Dnevnik“ objavio moj tekst da je Olimpijada, ipak, preživela, jer je olimpijski pokret predstavljao nešto što ne može da se zaustavi, niti osakati.
Tamarini uspesi i Pecina konkurencija
Pajina ćerka Tamara Malešev, čijem sinu Lazaru je deda s velikim „D“, odavno živi u SAD, baš kao i sin Petar, ali je njihov otac posebno ponosan zbog onog što je njegova naslednica napravila tokom atletske karijere. „Tamara je bila reprezentativka naše zemlje u skoku uvis i rekorderka u toj disciplini . Međutim, pored toga, ona je bila vlasnica državnih, jugoslovenskih rekorda u skoku udalj i troskoku, a bila je i četvrta troskokašica na svetu. Ne odvajam svoju karijeru od onih koje su imala moja deca, mislim da je Tamara bila velika sportistkinja, dok je Peca imao tu nesreću da je skakao u vreme kada su to činili i Dragutin Topić, odnosno Stevan Zorić, koji su leteli preko visina od 238, odnosno 231 cm”...
I 1984. godine, na OI u Los Anđelesu, bila je specifična situacija, jer, posle Moskve 1980, kada nisu nastupili sportisti iz zapadnih zemalja, u „gradu anđela“ nisu se pojavile atlete iz tadašnjeg istočnog bloka, izuzev Rumunije.
- Tamo je Jugoslavija imala najuspešnije Igre, s najviše osvojenih medalja. Posebno drago bilo mi je bronzano odličje u veslanju Milorada Stanulova i Zorana Pančića, jer sam u finalu bio jedini novinar iz naše zemlje sa srpsko-hrvatskog govornog područja, koji mu je prisustvovao. Veslači su nastupali u Lejk Plesidu, čuvenom po izlovljavanju basova, koje su organizatori zakupili od lokalnih pecaroša. Kolega iz „Mađars soa“ Zoltan Santo i ja ustali smo u tri sata ujutro, da bismo nekim žutim autobusom satima putovali do jezera i tamo sam video šta je to pravo veslanje. Obala je bila prekrivena velikim TV aparatima na kojima su gledaoci mogli da prate prenos, vide lica i grimase sportista, s čim sam se prvi put susreo. Pres-centar bio je u šatorima i svi novinari bili su umreženi u neku vrstu interneta. Kolega Santo bio je naš prvi novinar koji se elektronskim putem javio svojoj redakciji, a ja sam izveštaj, ipak, perforirao na teleks traku i tako ga poslao „Dnevniku“...
