(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ПАВЛЕ МАЛЕШЕВ, НЕКАДАШЊИ ВРСНИ АТЛЕТИЧАР, ДАНАС УГЛЕДНИ СПОРТСКИ НОВИНАР И ПИСАЦ У породици му рекорди довољни само за бронзу

Овај по образовању дипломирани агроном, рођен 1941, није имао животни пут попут највећег броја оних о којима смо у нашем серијалу до сада писали, просто због тога што је салашарско дете и рани дани дечаштва протицали су му у раду у пољу, помагању родитељима и маштању о лопти. Како је сам признао, није је имао, а тако ју је желео... Међутим, у недостатку играња с другарима, развијао је неке друге способности, управо оне које су га, по пресељењу у Нови Сад, одвеле на атлетски стадион. Али, ‘ајде, нека о свему, као и још о много чему, прича сам Малешев.

- Када сам био дечак, нисам се уопште бавио спортом – почео је Паја. – Заиста никада нисам имао лопту, јер били смо салашари, у атару између Сирига, Змајева и Србобрана. Рођен сам у Змајеву, некадашњем Керу, али, када сам једном тражио држављанство, пронашао сам податак да сам пописан у – Темерину. Нисам, дакле, с другарима могао да се лоптам, али сам зато вежбао брзо ходање, водећи коња Мркова док смо радили у кукурузу. И, да, трчао сам за овцама и свињама, развијајући, а да тога нисам ни био свестан, сопствену брзину. Рођен сам током окупације и за време рата отац је био у заробљеништву, а када се одатле вратио, одмах смо отишли на салаш, јер је он веровао да се радом на земљи може нешто зарадити. Живели смо од продаје млека и млечних производа, а 1952, преселили смо се на тадашњу периферију Новог Сада, на Детелинару.

Породица Малешев је, по речима Пајиним, имала њиве „тамо где се сада налази Ново гробље и мало даље“.

- Веома често сам и тада морао да идем на њиву, окопавам кукурузе и скупљам сено, као и да чувам краве. У то време волео сам јако да трчим, а скакање ми је била опсесија и прескакао сам наше коње. Додуше, они нису били баш високи, али сам ишао преко њих. Тек у завршној години Змај Јовине гимназије, у марту 1960, отишао сам на стадион и тамо тренирао два месеца у сомотским панталонама, јер нисам имао тренерицу. Тек онда сам, од касније познатог архитекте Ласла Филепа, наследио америчке спринтерице. Сећам се као да је јуче било, прво такмичење имао сам 15. маја 1960, преподне, на Стадиону ЈНА и победио сам у трци на 400 метара, на јунироском Купу Србије. Две недеље касније, исто сам поновио и у Новом Саду и моји тренери рекли су да сам рођени 400-метраш. Међутим, одмах сам се и повредио и прешао на скок увис. И не само то, био сам други на јуниорском првенству ондашње Југославије у Мостару, а победио је Миодраг Тодосијевић, касније наш велики скакач увис. 

Признаје Малешев да му је, када је атлетика у питању, све ишло добро.

- Био сам висок, па сам добро трчао на препонама, да би ме мој тренер, Јован Драгосавац, који је радио и са Олгом Гере и Гизелом Фаркаш, „произвео“ у спаринг партнера Фаркашовој. У октобру 1963. направили смо интерно такмичење у десетобоју, на којем сам скупио око 6.000 бодова, па сам, само недељу дана касније, на првенству државе у вишебојима одржаном у Суботици, поставио војвођански рекорд са 6.100 и нешто бодова. Постао сам репрезентативац Југославије у десетобоју, а у јуну месецу следеће године, гостовали смо у тадашњој СР Немачкој, у Бад Рајтенталу. Били смо ту Мирко Колник, Франц Равник, Бранко Слабинац, иначе, што смо касније сазнали, старији брат певача Киће Слабинца, и ја, као и три јуниорке: Наташа Урбанчић, Невенка Брињек и Маријета Пече, које су наступиле у петобоју.

Такмичење је одржано у Алпима, каже Паја: „Сијало је сунце, а залетиште било јако добро“.

- После трке на 100 метара, уследио је скок удаљ и ја сам остварио даљину од 7,14, а у другом покушају чак 7,38 метара и освојио друго место. Сви су се јако зачудили, па и ја, а велика Немица Јута Хајне, плавуша која је јако личила на Хелгу из серије „Ало, ало“ и која је била друга на Олимпијади на 100 и 200 метара, одмах иза Вилме Рудолф, изљубила ме је. И тако сам, ето, постао скакач удаљ. Ту сезону завршио сам скоро славно, наступивши у дуелу две државе које више не постоје, Југославије и Уједињене Арапске Републике, где сам, на стадиону у Новом Саду, победио с даљином од, чини ми се, 7,26 метара. 

Наставио је Малешев да тренира, али никако није напредовао, због повреда које су га константно мучиле.

- У међувремену сам се и разболео, па сам се оженио, а онда и отишао на одслужење војног рока, где сам био и свеармијски првак, чак и тренер. По повратку сам и даље радио на њиви, али и студирао, да бих се и запослио као референт у „Центроколонијалу“, памте га старији по слогану „Купујте само код нас“, а, вероватно ојачан временом које сам у војсци провео, наставио сам добро да скачем. У јако лепој успомени остало ми је и такмичење на Првенству Југославије у Цељу, 1968, на којем је Милан Бабић поставио нови рекорд у скоку удаљ од 7,63, срушивши стари најбољи резултат Бранка Милера од 7,60; ја сам тада скочио 7,57, трећи је био Рак са 7,52, док је четврто место припало каснијем великану наше атлетике Ненаду Стекићу, који је скочио 7,28 метара. Ето, победио сам и Стекића, поставивши тадашњи рекорд Србије, који је „живео“ само годину дана.

Стицајем околности, више се Павле Малешев није појављивао на великим такмичењима, већ се, маја 1969. године, запослио у „Дневнику“, као спортски новинар. Ипак, спортска дешавања у животу обележили су му ћерка и син, који су се родили нешто касније и били репрезентативци наше земље у скоку увис.

- Престао сам да се активно бавим спортом, иако сам увек могао да будем првак Војводине у троскоку, дисциплини коју тренери баш и не воле. Скакао сам понекад, без тренинга, и дуго сам био рекордер Атлетског клуба Војводина, с даљином од 14,51 метара. Интересантно је да сам био покрајински рекордер у пет-шест дициплина, изумеђу осталих, и у скоку увис, са 191 цм. Каснији догађаји у мојој породици, односно рођења ћерке Тамаре и сина Петра, обезбедили су ми тек треће место на породичној листи висаша... Пеца је прескочио 228 цм, а Тамара 192 цм, па сам, ето, морао да се задовољим трећим местом на породичној листи. Али, добро, имам бронзу... ха,ха,ха. 

И у новом послу спортског новинара, брзо је напредовао, али је занимљиво то да је и у наш лист ушао захваљујући сплету, по њега, повољних околности. 

- У „Дневнику“ се појавио конкурс, на који смо се пријавили нас седморица. Примљен је био неко други, али, када је тај млади човек, иначе правник, видео шта и како треба да ради, једне недеље отишао је у продавницу да купи цигарете и више се никада није вратио. Мене су позвали и онда сам ја упао у читаву причу... Много година сам после провео у редакцији и штампарији, а дочекали су ме, због тога што је тада спортска рубрика имала само последњу страну, не увек и читаву, само два професионалца – Владимира Вујина и Миленка Грчића. Додуше, недељом смо имали осам страна, па су радили и хонорарци Феђа Ијевљев и Мирослав Здјелар и то је било сав новинарски кадар.

Памти прву Школску олимпијаду (СОШОВ) у Новом Саду, потом још две, поново у Новом Саду, а онда и Зрењанину, а с поносом истиче да је пратио и три праве олимпијаде – у Минхену (1972.), Лос Анђелесу (1984.) и Сарајеву (такође 1984.).

- Теже је било извештавати са школских олимпијада, јер сам морао да трчим од борилишта до борилишта и скупљам резултате, док су нам на правим играма, све доносили „на ноге“. Имао сам несрећу да је мој деби у Минхену био обележен трагичним догађајем у којем је „Црни септембар“ направио терористички упад и побио 11 израелских спортиста. Не знам због чега, ми смо те терористе тада звали командосима и то је била прва велика медијска превара којој сам присуствовао. Наиме, терористи су тражили аутобус и авион од организатора и тамо повели девет талаца. Отишли су на мали војни аеродром, где их је чекао авион... План полиције био је да их нападне док улазе у авион, међутим, то је пропало због неспособности органа реда. Нису имали дурбине за ноћ и ови су ушли у летелицу, па је после било касно, а авион је дигнут у ваздух и сви су изгинули - и таоци и терористи. Немци су, међутим, јавили да су сви таоци ослобођени, а терористи похапшени. Послали смо ту вест нашим редакцијама, права информација јављена нам је тек сутрадан ујутро. Била је то огромна трагедија и постојала је дилема да ли ће се Игре наставити, а касније је „Дневник“ објавио мој текст да је Олимпијада, ипак, преживела, јер је олимпијски покрет представљао нешто што не може да се заустави, нити осакати. 

И 1984. године, на ОИ у Лос Анђелесу, била је специфична ситуација, јер, после Москве 1980, када нису наступили спортисти из западних земаља, у „граду анђела“ нису се појавиле атлете из тадашњег источног блока, изузев Румуније.

- Тамо је Југославија имала најуспешније Игре, с највише освојених медаља. Посебно драго било ми је бронзано одличје у веслању Милорада Станулова и Зорана Панчића, јер сам у финалу био једини новинар из наше земље са српско-хрватског говорног подручја, који му је присуствовао. Веслачи су наступали у Лејк Плесиду, чувеном по изловљавању басова, које су организатори закупили од локалних пецароша. Колега из „Мађарс соа“ Золтан Санто и ја устали смо у три сата ујутро, да бисмо неким жутим аутобусом сатима путовали до језера и тамо сам видео шта је то право веслање. Обала је била прекривена великим ТВ апаратима на којима су гледаоци могли да прате пренос, виде лица и гримасе спортиста, с чим сам се први пут сусрео. Прес-центар био је у шаторима и сви новинари били су умрежени у неку врсту интернета. Колега Санто био је наш први новинар који се електронским путем јавио својој редакцији, а ја сам извештај, ипак, перфорирао на телекс траку и тако га послао „Дневнику“...