REZON: Besplatno rešenje za N1 i Novu

Moj dobar poznanik, smatrajući da je vrstan ekonomski stručnjak, koji bi bolje vodio firmu od tadašnjeg direktora, ode kod predsednika Upravnog odbora da mu izloži svoj plan. Ovaj ga sasluša i kaže mu: – Tržište je s one strane vrata. Verujem da ćete u svojoj privatnoj kompaniji sve to uspešno implementirati i potvrditi. 

Sa sličnim problemom suočavaju se rukovodioci, urednici i novinari N1 i Nove S. Ne sviđaju im se odluke vlasnika, koji, kao i svi kapitalisti, misle samo o jednom – o profitu. Novi vlasnici žele da postave novi menadžment. Urednici i novinari N1 tvrde da se to dešava zato što vlasnici pomažu Vučiću. Sa stanovišta vlasnika, stvar je manje romaneskna i kontroverzna. Zaplet je zapravo krajnje frivolan. Nisu zadovoljni finansijskim rezultatima. Njihovi mediji u Srbiji mnogo koštaju, a malo zarađuju. Novac je isključivi motiv kapitalizma. I veruju da će im reorganizacija pomoći da profitiraju. 

S druge strane, urednici i novinari N1 i Nove S tvrde da su obe televizije bez njih ništa. Samo skupa oprema, staklo i malter. Javno tvrde da žele da ih kupe od vlasnika, koji ne znaju ništa o pravljenju profita, i uticaja, što su jedina merila uspešnosti po zapadnim pravilima. I da bi oni to radili bolje. 

Postoje dve mogućnosti, ili su u pravu da je N1 njihovo čudo, a ne čedo CIA. Ili su u krivu, pa je N1, samo čedo CIA. Ako su u pravu, onda je rešenje vrlo jednostavno, i nudim im ga besplatno. Svi treba da daju kolektivni otkaz. I naprave svoju televiziju. Baš kakvu oni žele. Udese je kako smatraju da treba. I budu još gledaniji i moćniji, jer ih niko neće ometati. Niti im podmetati noge. Cenzurisati i slično. Ako je tačno da su za dobru televiziju potrebni samo kvalitetni ljudi, onda ne treba da žale za skupim studijima, najkvaliternijom opremom, automobilima, solidnim platama. Sve su to trice i kučine. Nevažne stvari. U ruke Mandušića Vuka, svaka je puška ubojita. Ko ume njemu dve. Ko je umeo jednom, umeće opet. Ima tih narodnih mudrosti više nego dovoljno da im pokažu put. 

Stajnbek u „Plodovima gneva” piše da banke, da bi živele, moraju jesti novac. Da bi živele, firme moraju da prave profit. Ako ne mogu da ga ostvare, ne mogu da opstanu. Suštinski, priča o otkupu televizija je spin. Politička parola, kojom sebi dižu cenu i pred svojom publikom pokušavaju da se prikažu kao žrtve

Ako imaju novac da kupe postojeću skupu televiziju, lakše je da naprave novu i krenu ispočetka. Po zapadnim pravilima ova televizija bi imala visoku cenu, jer uz opremu i zgradu treba platiti i osvojeni udeo u tržištu, i uticaj. U oba slučaja u svoj biznis plan treba da uključe nekoliko sitnica. Zakup poslovnog prostora za redakciju. Troškove struje. Troškove telefona i interneta. Troškove grejanja. Treba dodati nabavku računara i opreme. Nabavku kamera, mikseta, i ostalih čuda za emitovanje programa. Ako istrajavaju na kupoprodaji postojećih televizija, u cenu ulaze objekti, oprema, osvojeno informaciono i marketinško tržište. U oba slučaja treba zaraditi da plate, poreze i doprinose. 

Ako to ne urade onda nije skroz do kraja tačno da je N1 njihovo čudo. I da ne bude da spinujem. Dejvid Petreus, osnivač N1 bio je direktor CIA. Osnivač Nove bila je firma američkog obaveštajca i diplomate Marka Palmera, poznatog po tome što je srušio režime u zemljama bivšeg Istočnog bloka, i u svima otvorio svoju televiziju Nova. 

Ipak, ima tu još nečega. Ko razume biznis u njegovim osnovnim koordinatama, zna da firma i njeni zaposleni ne mogu da žive od vazduha. Stajnbek u „Plodovima gneva” piše da banke da bi živele moraju jesti novac. Da bi živele, firme moraju da prave profit. Ako ne mogu da ga ostvare, ne mogu da opstanu. Suštinski, priča o otkupu televizija je spin. Politička parola, kojom sebi dižu cenu, i pred svojom publikom pokušavaju da se prikažu kao žrtve. 

Revolucija je jednostavna rabota. Kome se ne sviđa društveno uređenje, on se odmetne od društva, odrekne se svih privilegija i bori se za nove vrednosti i novo društvo, prema svojim zamislima i merilima. To je stvar principa. To je stvar lične etike, i karaktera. Ne možeš da se boriš protiv nečega dok ne raskineš sve veze sa tim. Postoje i takve opcije, ali one spadaju u domen subverzije i diverzije. 

I da ne bude da ih nagovaram na nešto zato što imam nešto protiv njih. Ne. Mi samo politiku, novinarstvo, medijske slobode, ljudska prava i ličnu etiku vidimo i razumemo drugačije. Cenzura postoji samo do mere, do koje je novinar kao čovek spreman da je prihvati. Sve što im predlažem, radio sam mnogo puta u životu. Tri puta sam davao ostavku na mesto glavnog urednika. Pozovu vlasnici da neće neku priču na naslovnoj strani jer im kvari političku-biznis kombinatoriku, ja kažem evo vam novine pa ih pravite sami i odem. Pravio sam svoje novine i izgubio silne novce, jer nisu uspele da opstanu na tržištu. San većine novinara bio je da se uvale u državnu službu. Početkom 2005. dobio sam ponudu od tadašnje gradonačelnice da oformim profesionalu pi-ar službu. Kad se promenio gradonačelnik, vratio sam se u novinarstvo. Napuštao sam redakcije. Napuštao bih opet. Ne mora se poznavati Hjumov paradoks o treba i mora. Mora se samo umreti. A treba živeti u skladu sa propovedanim. 

Punih 11 godina, a naročito u poslednjih 13 meseci govore da treba imati kičmu. Da treba biti svoj. Nudim im mogućnost da to dokažu.

Piše: Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću