РЕЗОН: Бесплатно решење за Н1 и Нову

Мој добар познаник, сматрајући да је врстан економски стручњак, који би боље водио фирму од тадашњег директора, оде код председника Управног одбора да му изложи свој план. Овај га саслуша и каже му: – Тржиште је с оне стране врата. Верујем да ћете у својој приватној компанији све то успешно имплементирати и потврдити. 

Са сличним проблемом суочавају се руководиоци, уредници и новинари Н1 и Нове С. Не свиђају им се одлуке власника, који, као и сви капиталисти, мисле само о једном – о профиту. Нови власници желе да поставе нови менаџмент. Уредници и новинари Н1 тврде да се то дешава зато што власници помажу Вучићу. Са становишта власника, ствар је мање романескна и контроверзна. Заплет је заправо крајње фриволан. Нису задовољни финансијским резултатима. Њихови медији у Србији много коштају, а мало зарађују. Новац је искључиви мотив капитализма. И верују да ће им реорганизација помоћи да профитирају. 

С друге стране, уредници и новинари Н1 и Нове С тврде да су обе телевизије без њих ништа. Само скупа опрема, стакло и малтер. Јавно тврде да желе да их купе од власника, који не знају ништа о прављењу профита, и утицаја, што су једина мерила успешности по западним правилима. И да би они то радили боље. 

Постоје две могућности, или су у праву да је Н1 њихово чудо, а не чедо ЦИА. Или су у криву, па је Н1, само чедо ЦИА. Ако су у праву, онда је решење врло једноставно, и нудим им га бесплатно. Сви треба да дају колективни отказ. И направе своју телевизију. Баш какву они желе. Удесе је како сматрају да треба. И буду још гледанији и моћнији, јер их нико неће ометати. Нити им подметати ноге. Цензурисати и слично. Ако је тачно да су за добру телевизију потребни само квалитетни људи, онда не треба да жале за скупим студијима, најквалитернијом опремом, аутомобилима, солидним платама. Све су то трице и кучине. Неважне ствари. У руке Мандушића Вука, свака је пушка убојита. Ко уме њему две. Ко је умео једном, умеће опет. Има тих народних мудрости више него довољно да им покажу пут. 

Стајнбек у „Плодовима гнева” пише да банке, да би живеле, морају јести новац. Да би живеле, фирме морају да праве профит. Ако не могу да га остваре, не могу да опстану. Суштински, прича о откупу телевизија је спин. Политичка парола, којом себи дижу цену и пред својом публиком покушавају да се прикажу као жртве

Ако имају новац да купе постојећу скупу телевизију, лакше је да направе нову и крену испочетка. По западним правилима ова телевизија би имала високу цену, јер уз опрему и зграду треба платити и освојени удео у тржишту, и утицај. У оба случаја у свој бизнис план треба да укључе неколико ситница. Закуп пословног простора за рeдакцију. Трошкове струје. Трошкове телефона и интернета. Трошкове грејања. Треба додати набавку рачунара и опреме. Набавку камера, миксета, и осталих чуда за емитовање програма. Ако истрајавају на купопродаји постојећих телевизија, у цену улазе објекти, опрема, освојено информационо и маркетиншко тржиште. У оба случаја треба зарадити да плате, порезе и доприносе. 

Ако то не ураде онда није скроз до краја тачно да је Н1 њихово чудо. И да не буде да спинујем. Дејвид Петреус, оснивач Н1 био је директор ЦИА. Оснивач Нове била је фирма америчког обавештајца и дипломате Марка Палмера, познатог по томе што је срушио режиме у земљама бившег Источног блока, и у свима отворио своју телевизију Нова. 

Ипак, има ту још нечега. Ко разуме бизнис у његовим основним координатама, зна да фирма и њени запослени не могу да живе од ваздуха. Стајнбек у „Плодовима гнева” пише да банке да би живеле морају јести новац. Да би живеле, фирме морају да праве профит. Ако не могу да га остваре, не могу да опстану. Суштински, прича о откупу телевизија је спин. Политичка парола, којом себи дижу цену, и пред својом публиком покушавају да се прикажу као жртве. 

Револуција је једноставна работа. Коме се не свиђа друштвено уређење, он се одметне од друштва, одрекне се свих привилегија и бори се за нове вредности и ново друштво, према својим замислима и мерилима. То је ствар принципа. То је ствар личне етике, и карактера. Не можеш да се бориш против нечега док не раскинеш све везе са тим. Постоје и такве опције, али оне спадају у домен субверзије и диверзије. 

И да не буде да их наговарам на нешто зато што имам нешто против њих. Не. Ми само политику, новинарство, медијске слободе, људска права и личну етику видимо и разумемо другачије. Цензура постоји само до мере, до које је новинар као човек спреман да је прихвати. Све што им предлажем, радио сам много пута у животу. Три пута сам давао оставку на место главног уредника. Позову власници да неће неку причу на насловној страни јер им квари политичку-бизнис комбинаторику, ја кажем ево вам новине па их правите сами и одем. Правио сам своје новине и изгубио силне новце, јер нису успеле да опстану на тржишту. Сан већине новинара био је да се увале у државну службу. Почетком 2005. добио сам понуду од тадашње градоначелнице да оформим професионалу пи-ар службу. Кад се променио градоначелник, вратио сам се у новинарство. Напуштао сам редакције. Напуштао бих опет. Не мора се познавати Хјумов парадокс о треба и мора. Мора се само умрети. А треба живети у складу са проповеданим. 

Пуних 11 година, а нарочито у последњих 13 месеци говоре да треба имати кичму. Да треба бити свој. Нудим им могућност да то докажу.

Пише: Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу