(FOTO) U OVOM SREMSKOM SELU IMA VIŠE RADNIKA NEGO STANOVNIKA Industrijska zona privlači 12.000 ljudi na posao svakog dana MALA VAROŠ ZA VELIKE POSLOVE

Sad ga znamo i mi, a i vi. Jer, u ovo selo od oko 5.000 stanovnika na spavanju (premda ih je po popisu tek nešto više od 3.000), svakodnevno na posao dođe do 12.000 ljudi! 

Pomalo je i neshvatljivo gde sve te glave stanu, ali ako se uzme u obzir da je oko 800 hektara šimanovačkog atara pretvoreno u industrijsku zonu, pride je za sada iskorišćeno tek oko 40 odsto, a sadrži, računajući i samo naselje, preko 150 većih i srednjih privrednih subjekata – onda i ne čudi. 

Iako nisu svi još spremni za prodaju, u ponudi ćemo imati 150 placeva od po pet ari (Aleksandar Mandić)

Strateški položaj nam je jako dobar što je dovelo do toga da imamo jednu od moćnijih zona u celoj Srbiji (Zoran Vojkić)

– Strateški položaj nam je jako dobar što je dovelo do toga da imamo jednu od moćnijih zona u celoj Srbiji – ponosno naglašava zamenik predsednika Opštine Pećinci Zoran Vojkić, inače meštanin Šimanovaca. 

Kaže da imaju moćne multinacionalne i domaće kompanije, studije za snimanje kanadskih i američkih filmova i serija.

„Značajni smo za državu jer su tri naša poreska obveznika među 15 najvećih u zemlji“, veči Vojkić.

I dok je industrija sve jača, poljoprivreda je logično sve manje zastupljena. Imajući opciju za zaposlenje, meštani biraju da se ne bave ratarenjem ili stočarstvom. A i sve je više obradivog zemljišta koje je neophodnije da postane građevinsko, jer nekretnina i placeva za izgradnju kuća poprilično manjka.

– Opština je započela preparcelaciju kako bi se određeni delovi naselja razvili i proširili – pojašnjava predsednik Saveta Mesne zajednice Šimanovci Aleksandar Mandić. – Iako nisu svi još spremni za prodaju, u ponudi ćemo imati ukupno 150 placeva od po pet ari. Za sada u dve nove ulice već postoje kuće, a treći deo je na licitaciji.

Gde ima krštenja, ima i sreće

Pravoslavna crkva posvećena prenosu moštiju svetog oca Nikolaja zidana je od 1779. do 1822. godine u baroknom stilu. Tokom Drugog svetskog rata, tačnije 1943. godine, miniran joj je toranj na čije mesto je urađen nov tek 2005. godine.

– Šimanovci kakvi su bili pre 30 godina, kada sam ja došao u ovo mesto, i Šimanovci kakvi su danas, to nema veze jedno s drugim – priča nam protojerej stavrofor Željko Kretić. – Tada je bilo duplo manje domova nego što ih ima danas. Na službe su dolazile četiri babe, a sad svake nedelje bude stotinak ljudi. Postali smo ozbiljna verska zajednica.

Tome svedoče i godišnji podaci koji ukazuju na to da se u ovoj crkvi tokom godine održi oko 20 venčanja, do 50 krštenja i 45 opela.

– Naša crkva je u svakom smislu stabilna, i duhovno i materijalno – zaključuje naš sagovornik.

Kako je sve više meštana, tako su i sve veće potrebe, zbog čega se u selu redovno asfaltiraju ulice, održavaju javni objekti, izgrađen je potpuno nov vrtić, a radi se i na tome da se promeni vodovodna mreža novijim cevima... 

– Kod nas su daleko veće potrebe nego u većini ostalih mesta, ali Opština teži tome da se svugde ulaže – dodaje Vojkić. 

Priznaje da im je svima obilaznica oko Šimanovaca najveća želja, budući da svakodnevno kroz njihovo mesto prođe 8.000 vozila.

Oni koji su ostali, zajedno se bore za dobrobit sutrašnjice, pritom maksimalno uživajući u današnjici i predano negujući prošla vremena. 

O Šimanovcima takođe mnogo govori i Foto klub „Šimanovci”, koji okuplja umetničke fotografe (o čemu će biti reči u nekom od narednih brojeva našeg lista), zatim žene iz Udruženja „Šimanovačke” koje imaju svoj etno kutak (o čemu ćete takođe čitati danima koji predstoje), napravljena Zavičjana kuća, kao i monografije hroničara Aleksandra Đorđevića Saše.

– U selu smo dogovorili sa svim udruženjima da aktivno učestvuju u našoj višednevnoj manifestaciji Dani Šimanovaca, jer je to prilika da se predstavimo u punom sjaju, a mogu reći da svake godine imamo sve više posetilaca – ističe Mandić.

U Šimanovcima žive pretežno Srbi, ali ima i Roma, Mađara, Slovaka, pa čak i Kineza, Nepalaca, Indonežana... Šarena bašta.

Istorija na dlanu

Na području današnjih Šimanovaca živelo se odvajkada, ali prvo pominjanje naselja koje počelo da dobija obrise organizovanog mesta, vezuje se za 1385. godinu, najverovatnije dobivši ime po jednom od trojice braća iz tih krajeva – Šimunu. 

Moderniji razvoj pak počinje sredinom 18. veka, kada počinje i izgradnja pravoslavne crkve (1779-1822). I školstvo je ubrzo postalo zastupljeno, a spada u jednu od deset najstarijih iz Srema, nastavši pre dva i po veka.

Tek šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka dolazi do ekspanzije Šimanovaca, kada se radi prvi vodovod, prave se putevi, trotoari i kanali, a dolaze i prve firme, s tim da obrisi buduće industrijske zone nastaju tek poslednjih godina prethodnog milenijuma.

O samim Šimanovcima i njegovim Šimanovčanima može se pročitati u dve objavljene knjige: „Šimanovci” (2020) i „Moji Šimanovci” (2025) Aleksandra Đorđevića Saše, vaspitača po struci i hroničara sela po hobijevskom opredeljenju. Prvi naslov vodi se kao monografija sela za odrasle, koja pritom sadrži 1.100 starih i savremenijih fotografija, dok je drugi namenjen deci. Saša trenutno radi i na trećem delu – „Znameniti Šimanovčani” koja će sadržati priče 50-ak ljudi.

– Zanimljivo je da se sticajem okolnosti pre desetak godina potrefilo da se ovde spojilo, kroz svoja interesovanja, funkcije i ideje, nekolicina ljudi koja ima jedno zajedničko, a to su Šimanovci i ljubav prema ovom mestu – priča nam Đorđević. – Tada smo se skupili oko neformalnog udruženja „Volimo Šimanovce” i svako od nas je u njega uneo ono što zna i za šta je sposoban. Tako su i ove knjige realizovane, uz pomoć i podršku ljudi, naših meštana.

Upravo su te osobe: Zoran Vojkić, Aleksandar Mandić, Slobodan Čavić i Saša osnovali Zavičajnu kuću u zgradi mesne zajednice, koja prikazuje Šimanovce od nastanka života na ovim prostorima pa do danas. 

– To je naš pokušaj da pokažemo da, uprkos svim podelama, postoji nešto što može da nas poveže i što nam je zajedničko i da se oko toga držimo. Za sada nam uspeva. Zavičajna kuća, koja je interaktivnog i savremenog dizajna, naš je postament budućim generacijama – ističe Đorđević.

U miru se napreduje

Savu Jankovića, penzionisano vojno lice, posao je vodio na sve strane bivše Juge, ali srce ga je, odmah po odlasku u penziju, vratilo u rodne Šimanovce. I ne zna se o čemu ponosnije priča: o Šimanovčanki koju je oženio, o korenima koji duboko sežu u rodnu zemlju, o deci, poslovnom iskustvu, svome selu...

– Moja supruga i ja smo išli zajedno u školu, ali i nije mi baš bila prva ljubav – kaže Janković kroz osmeh, potom ređajući koje je sve škole završio, zvanja stekao i pozicije izgurao. – Sa setom se sećam tih dobrih stvari koje su bile dok su disciplina i organizacija bile na nivou zahteva zakona koji su funkcionisali. To je bilo jedno vreme mira, a u miru se najbolje napreduje, u miru se ženi, gradi, uči, živi... I tako, dok sam bio u Herceg Novom, sedeo sam na klupi i gledao kako šume talasi o obalu, a ja sam zamišljao moj Srem.

Kao penzioner – prezadovoljan je funkcionisanjem sela i mogućnostima koje u njemu ima. Najviše uživa u svom prostoru, slobodi, miru, uopšte seoskom načinu života, a koji je ipak dovoljno urbanizovan da namiri osnovne čovekove potrebe.

– Mi kao penzioneri imamo svoj klub, igramo šah, idemo na izlete, družimo se. U Šimanovcima imamo gde da popijemo kafu, kupimo novine, imamo lekare. Mi ovde još uvek dočekujemo unuke iz škole, da ih prihvatimo dok roditelji ne dođu s posla, mi smo im prva stanica – jasan je Janković.