(ФОТО) У ОВОМ СРЕМСКОМ СЕЛУ ИМА ВИШЕ РАДНИКА НЕГО СТАНОВНИКА Индустријска зона привлачи 12.000 људи на посао сваког дана МАЛА ВАРОШ ЗА ВЕЛИКЕ ПОСЛОВЕ

Сад га знамо и ми, а и ви. Јер, у ово село од око 5.000 становника на спавању (премда их је по попису тек нешто више од 3.000), свакодневно на посао дође до 12.000 људи! 

Помало је и несхватљиво где све те главе стану, али ако се узме у обзир да је око 800 хектара шимановачког атара претворено у индустријску зону, приде је за сада искоришћено тек око 40 одсто, а садржи, рачунајући и само насеље, преко 150 већих и средњих привредних субјеката – онда и не чуди. 

Иако нису сви још спремни за продају, у понуди ћемо имати 150 плацева од по пет ари (Александар Мандић)

Стратешки положај нам је јако добар што је довело до тога да имамо једну од моћнијих зона у целој Србији (Зоран Војкић)

– Стратешки положај нам је јако добар што је довело до тога да имамо једну од моћнијих зона у целој Србији – поносно наглашава заменик председника Општине Пећинци Зоран Војкић, иначе мештанин Шимановаца. 

Каже да имају моћне мултинационалне и домаће компаније, студије за снимање канадских и америчких филмова и серија.

„Значајни смо за државу јер су три наша пореска обвезника међу 15 највећих у земљи“, вечи Војкић.

И док је индустрија све јача, пољопривреда је логично све мање заступљена. Имајући опцију за запослење, мештани бирају да се не баве ратарењем или сточарством. А и све је више обрадивог земљишта које је неопходније да постане грађевинско, јер некретнина и плацева за изградњу кућа поприлично мањка.

– Општина је започела препарцелацију како би се одређени делови насеља развили и проширили – појашњава председник Савета Месне заједнице Шимановци Александар Мандић. – Иако нису сви још спремни за продају, у понуди ћемо имати укупно 150 плацева од по пет ари. За сада у две нове улице већ постоје куће, а трећи део је на лицитацији.

Где има крштења, има и среће

Православна црква посвећена преносу моштију светог оца Николаја зидана је од 1779. до 1822. године у барокном стилу. Током Другог светског рата, тачније 1943. године, миниран јој је торањ на чије место је урађен нов тек 2005. године.

– Шимановци какви су били пре 30 година, када сам ја дошао у ово место, и Шимановци какви су данас, то нема везе једно с другим – прича нам протојереј ставрофор Жељко Кретић. – Тада је било дупло мање домова него што их има данас. На службе су долазиле четири бабе, а сад сваке недеље буде стотинак људи. Постали смо озбиљна верска заједница.

Томе сведоче и годишњи подаци који указују на то да се у овој цркви током године одржи око 20 венчања, до 50 крштења и 45 опела.

– Наша црква је у сваком смислу стабилна, и духовно и материјално – закључује наш саговорник.

Како је све више мештана, тако су и све веће потребе, због чега се у селу редовно асфалтирају улице, одржавају јавни објекти, изграђен је потпуно нов вртић, а ради се и на томе да се промени водоводна мрежа новијим цевима... 

– Код нас су далеко веће потребе него у већини осталих места, али Општина тежи томе да се свугде улаже – додаје Војкић. 

Признаје да им је свима обилазница око Шимановаца највећа жеља, будући да свакодневно кроз њихово место прође 8.000 возила.

Они који су остали, заједно се боре за добробит сутрашњице, притом максимално уживајући у данашњици и предано негујући прошла времена. 

О Шимановцима такође много говори и Фото клуб „Шимановци”, који окупља уметничке фотографе (о чему ће бити речи у неком од наредних бројева нашег листа), затим жене из Удружења „Шимановачке” које имају свој етно кутак (о чему ћете такође читати данима који предстоје), направљена Завичјана кућа, као и монографије хроничара Александра Ђорђевића Саше.

– У селу смо договорили са свим удружењима да активно учествују у нашој вишедневној манифестацији Дани Шимановаца, јер је то прилика да се представимо у пуном сјају, а могу рећи да сваке године имамо све више посетилаца – истиче Мандић.

У Шимановцима живе претежно Срби, али има и Рома, Мађара, Словака, па чак и Кинеза, Непалаца, Индонежана... Шарена башта.

Историја на длану

На подручју данашњих Шимановаца живело се одвајкада, али прво помињање насеља које почело да добија обрисе организованог места, везује се за 1385. годину, највероватније добивши име по једном од тројице браћа из тих крајева – Шимуну. 

Модернији развој пак почиње средином 18. века, када почиње и изградња православне цркве (1779-1822). И школство је убрзо постало заступљено, а спада у једну од десет најстаријих из Срема, наставши пре два и по века.

Тек шездесетих и седамдесетих година прошлог века долази до експанзије Шимановаца, када се ради први водовод, праве се путеви, тротоари и канали, а долазе и прве фирме, с тим да обриси будуће индустријске зоне настају тек последњих година претходног миленијума.

О самим Шимановцима и његовим Шимановчанима може се прочитати у две објављене књиге: „Шимановци” (2020) и „Моји Шимановци” (2025) Александра Ђорђевића Саше, васпитача по струци и хроничара села по хобијевском опредељењу. Први наслов води се као монографија села за одрасле, која притом садржи 1.100 старих и савременијих фотографија, док је други намењен деци. Саша тренутно ради и на трећем делу – „Знаменити Шимановчани” која ће садржати приче 50-ак људи.

– Занимљиво је да се стицајем околности пре десетак година потрефило да се овде спојило, кроз своја интересовања, функције и идеје, неколицина људи која има једно заједничко, а то су Шимановци и љубав према овом месту – прича нам Ђорђевић. – Тада смо се скупили око неформалног удружења „Волимо Шимановце” и свако од нас је у њега унео оно што зна и за шта је способан. Тако су и ове књиге реализоване, уз помоћ и подршку људи, наших мештана.

Управо су те особе: Зоран Војкић, Александар Мандић, Слободан Чавић и Саша основали Завичајну кућу у згради месне заједнице, која приказује Шимановце од настанка живота на овим просторима па до данас. 

– То је наш покушај да покажемо да, упркос свим поделама, постоји нешто што може да нас повеже и што нам је заједничко и да се око тога држимо. За сада нам успева. Завичајна кућа, која је интерактивног и савременог дизајна, наш је постамент будућим генерацијама – истиче Ђорђевић.

У миру се напредује

Саву Јанковића, пензионисано војно лице, посао је водио на све стране бивше Југе, али срце га је, одмах по одласку у пензију, вратило у родне Шимановце. И не зна се о чему поносније прича: о Шимановчанки коју је оженио, о коренима који дубоко сежу у родну земљу, о деци, пословном искуству, своме селу...

– Моја супруга и ја смо ишли заједно у школу, али и није ми баш била прва љубав – каже Јанковић кроз осмех, потом ређајући које је све школе завршио, звања стекао и позиције изгурао. – Са сетом се сећам тих добрих ствари које су биле док су дисциплина и организација биле на нивоу захтева закона који су функционисали. То је било једно време мира, а у миру се најбоље напредује, у миру се жени, гради, учи, живи... И тако, док сам био у Херцег Новом, седео сам на клупи и гледао како шуме таласи о обалу, а ја сам замишљао мој Срем.

Као пензионер – презадовољан је функционисањем села и могућностима које у њему има. Највише ужива у свом простору, слободи, миру, уопште сеоском начину живота, а који је ипак довољно урбанизован да намири основне човекове потребе.

– Ми као пензионери имамо свој клуб, играмо шах, идемо на излете, дружимо се. У Шимановцима имамо где да попијемо кафу, купимо новине, имамо лекаре. Ми овде још увек дочекујемо унуке из школе, да их прихватимо док родитељи не дођу с посла, ми смо им прва станица – јасан је Јанковић.