(ФОТО) ДНЕВНИК У СЕЛУ КЕВИ НА СЕВЕРУ БАЧКЕ Остадоше празне куће и преорани салаши

Јасно је да смо преживели тај пакао који нас је снашао, али да нам је било свеједно – није.

Елем, пратећи врели асфалт ка северу Бачке, која је макар позната по богатој флори која дакако високе температуре чини подношљивијим, стижемо до „разголићеног” Кевија у ком је мало фалило да оставимо растопљене ђонове. Јер главна улица – Маршала Тита – идеална је за претрчавање гуштерчића и ниједну другу живу душу. Осим пољопривредника који су тракторима јурили да се што пре с њиве врате у своја ушушкана дворишта...

– Село је мирно и лепо, сви се међусобно познајемо, што има и добрих и лоших страна, али кад се заврше сезонски послови, нема никакве буке и гужве, само ми и комараци – каже кроз осмех председник Савета Месне заједнице Кеви Ервин Сиђи.

Од нашег саговорника сазнајемо да тренутно на територији њиховог села има око 140 празних кућа и салаша с тим да су неки чак и преорани. Они који су остали, с пута се и не виде толико, али кад погледате на Гугл мапи, можете приметити раштркане куће и окућнице усред њива, у свом хладу и довољној изолованости, па се само запитате – зашто такав живот данашњим људима не одговара?

– На спавању нас има око 700, заједно са Бурањевим шором који је сада као викенд насеље, а некад је имао биоскоп, халу и био пун живота – прича заменик председника Савета Акош Молнар Габор, који је иначе рођен у Бурањевом шору, али сада живи у Кевију и ради као пољочувар и пољопривредник, а води и Удружење пољопривредника „Кеви”. – Ја сам тамо одрастао. Хтели смо да имамо засебну месну заједницу, али нема довољно људи. Некад смо имали и леп фудбалски терен и били смо познати јер смо увек губили на утакмицама.

Сада спорта у Кевију нема, па деца иду у Торњош или Сенту, што родитељима представља додатну обавезу на коју недељно изгубе бар четири-пет сати у вожњи. Иначе, кад већ спомињемо најмлађе, у основној школи, која је до четвртог разреда, има 25 деце, док их је у вртићу око десет...

– Млади нам одлазе из села и то углавном у Сенту или Мађарску – појашњава Сиђи, додајући да велику улогу у тој одлуци игра и језик. – Кеви је 90 одсто мађарско село и деца немају где да науче српски језик. А једном кад оду, слабо се враћају. Чак и кад дођу, бирају да наставе живот у Сенти, а не у Кевију.

Већ смо рекли да имају много празних кућа, а цене се крећу од 5.000 евра па навише. Зависи од ког су материјала зидане, на којој су локацији, колику окућницу имају и каквом инфратсруктуром располажу. А у Кевију је, јелте, најбитније имати довољно земље...

Шетајуће село занимљиве историје

Село Кеви први пут се помиње око 1520. године, али се верује да је оно постојало и нешто раније. Међутим, убрзо након Мохачке битке оно се више не налази на турским пореским листама, те се претпоставља да су га Османлије разориле. Првобитно село било је западније од данашње локације и лежало је на речици Чик(ер).

На катастарској мапи из 1876. године, под називом Кавиа, село се налазило на месту на ком је и данас и већ је имало један ред кућа, заједно са Бурањевим шором, који му и данас припада а налази се уз село из правца пута Сента – Бачка Топола. Према доступним подацима, место бива значајније насељено тек крајем 19. века, а врло брзо мења и име у Кеви. Откуд тај назив – није познато.

Римокатоличка црква изграђена је 1901. године и проглашена је културним добром, док је зграда основне школе „Стеван Сремац”, такође проглашена за непокретно културно добро као споменик културе, а изграђена је 1912. године.

– Квалитет земље нам је од друге до треће класе, а цена по хтектару је преполовљена због силних суша – каже Молнар Габор, чије поменуто Удружење, које је основано пре 12 година, окупља стотинак чланова, наравно и из околних места. – У задње време највише радимо уљану репицу, јечам, све оно што не тражи много воде. Неки су поново почели да узгајају дуван на ком може да се заради до 5.000 евра по хектару, што није много, али је боље него за сунцокрет, јечам, зоб...

А са њиве – правац кући! Јер нема кафане у селу, а седење испред радње не долази у обзир јер божјег дрвцета нема да прави ‘лад. За све што мештанима треба морају да иду до Сенте која им је на око 25 километра. 

Што нас је подсетило на једну недавну опаску коју смо чули у Срему на рачун Баната, а која се може применити и на Бачку: „Ми у Срему из сваког села видимо суседна, док код вас у Банату кад кренеш, никад стићи до наредног, возаш се километрима и километрима, забринеш се да си залутао.” Па, и кад кренете од Сенте не пролазите кроз друга села до Кевија (премда малчице као „качите” Богараш), из ког, иако је на вишој надморској висини од околних места, не видите ништа...