(FOTO) DNEVNIK U SELU KEVI NA SEVERU BAČKE Ostadoše prazne kuće i preorani salaši
Gori nebo, gori zemlja – najtopliji dan u junu, a ekipa „Dnevnika” izgleda radije bi da se voza po Vojvodini nego da sedi u klimatizovanim kancelarijama i sačeka da se podeljci na termometru bar malo o’lade.
Jasno je da smo preživeli taj pakao koji nas je snašao, ali da nam je bilo svejedno – nije.
Elem, prateći vreli asfalt ka severu Bačke, koja je makar poznata po bogatoj flori koja dakako visoke temperature čini podnošljivijim, stižemo do „razgolićenog” Kevija u kom je malo falilo da ostavimo rastopljene đonove. Jer glavna ulica – Maršala Tita – idealna je za pretrčavanje gušterčića i nijednu drugu živu dušu. Osim poljoprivrednika koji su traktorima jurili da se što pre s njive vrate u svoja ušuškana dvorišta...
– Selo je mirno i lepo, svi se međusobno poznajemo, što ima i dobrih i loših strana, ali kad se završe sezonski poslovi, nema nikakve buke i gužve, samo mi i komaraci – kaže kroz osmeh predsednik Saveta Mesne zajednice Kevi Ervin Siđi.
Selo je mirno i lepo, svi se međusobno poznajemo, što ima i dobrih i loših strana, ali kad se završe sezonski poslovi, nema nikakve buke i gužve, samo mi i komaraci (Ervin Siđi)
Od našeg sagovornika saznajemo da trenutno na teritoriji njihovog sela ima oko 140 praznih kuća i salaša s tim da su neki čak i preorani. Oni koji su ostali, s puta se i ne vide toliko, ali kad pogledate na Gugl mapi, možete primetiti raštrkane kuće i okućnice usred njiva, u svom hladu i dovoljnoj izolovanosti, pa se samo zapitate – zašto takav život današnjim ljudima ne odgovara?
– Na spavanju nas ima oko 700, zajedno sa Buranjevim šorom koji je sada kao vikend naselje, a nekad je imao bioskop, halu i bio pun života – priča zamenik predsednika Saveta Akoš Molnar Gabor, koji je inače rođen u Buranjevom šoru, ali sada živi u Keviju i radi kao poljočuvar i poljoprivrednik, a vodi i Udruženje poljoprivrednika „Kevi”. – Ja sam tamo odrastao. Hteli smo da imamo zasebnu mesnu zajednicu, ali nema dovoljno ljudi. Nekad smo imali i lep fudbalski teren i bili smo poznati jer smo uvek gubili na utakmicama.
Sada sporta u Keviju nema, pa deca idu u Tornjoš ili Sentu, što roditeljima predstavlja dodatnu obavezu na koju nedeljno izgube bar četiri-pet sati u vožnji. Inače, kad već spominjemo najmlađe, u osnovnoj školi, koja je do četvrtog razreda, ima 25 dece, dok ih je u vrtiću oko deset...
– Mladi nam odlaze iz sela i to uglavnom u Sentu ili Mađarsku – pojašnjava Siđi, dodajući da veliku ulogu u toj odluci igra i jezik. – Kevi je 90 odsto mađarsko selo i deca nemaju gde da nauče srpski jezik. A jednom kad odu, slabo se vraćaju. Čak i kad dođu, biraju da nastave život u Senti, a ne u Keviju.
Već smo rekli da imaju mnogo praznih kuća, a cene se kreću od 5.000 evra pa naviše. Zavisi od kog su materijala zidane, na kojoj su lokaciji, koliku okućnicu imaju i kakvom infratsrukturom raspolažu. A u Keviju je, jelte, najbitnije imati dovoljno zemlje...
Šetajuće selo zanimljive istorije
Selo Kevi prvi put se pominje oko 1520. godine, ali se veruje da je ono postojalo i nešto ranije. Međutim, ubrzo nakon Mohačke bitke ono se više ne nalazi na turskim poreskim listama, te se pretpostavlja da su ga Osmanlije razorile. Prvobitno selo bilo je zapadnije od današnje lokacije i ležalo je na rečici Čik(er).
Na katastarskoj mapi iz 1876. godine, pod nazivom Kavia, selo se nalazilo na mestu na kom je i danas i već je imalo jedan red kuća, zajedno sa Buranjevim šorom, koji mu i danas pripada a nalazi se uz selo iz pravca puta Senta – Bačka Topola. Prema dostupnim podacima, mesto biva značajnije naseljeno tek krajem 19. veka, a vrlo brzo menja i ime u Kevi. Otkud taj naziv – nije poznato.
Rimokatolička crkva izgrađena je 1901. godine i proglašena je kulturnim dobrom, dok je zgrada osnovne škole „Stevan Sremac”, takođe proglašena za nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture, a izgrađena je 1912. godine.
– Kvalitet zemlje nam je od druge do treće klase, a cena po htektaru je prepolovljena zbog silnih suša – kaže Molnar Gabor, čije pomenuto Udruženje, koje je osnovano pre 12 godina, okuplja stotinak članova, naravno i iz okolnih mesta. – U zadnje vreme najviše radimo uljanu repicu, ječam, sve ono što ne traži mnogo vode. Neki su ponovo počeli da uzgajaju duvan na kom može da se zaradi do 5.000 evra po hektaru, što nije mnogo, ali je bolje nego za suncokret, ječam, zob...
Kvalitet zemlje nam je od druge do treće klase, a cena po htektaru je prepolovljena zbog silnih suša. U zadnje vreme najviše radimo uljanu repicu, ječam, sve ono što ne traži mnogo vode (Akoš Molnar Gabor)
A sa njive – pravac kući! Jer nema kafane u selu, a sedenje ispred radnje ne dolazi u obzir jer božjeg drvceta nema da pravi ‘lad. Za sve što meštanima treba moraju da idu do Sente koja im je na oko 25 kilometra.
Što nas je podsetilo na jednu nedavnu opasku koju smo čuli u Sremu na račun Banata, a koja se može primeniti i na Bačku: „Mi u Sremu iz svakog sela vidimo susedna, dok kod vas u Banatu kad kreneš, nikad stići do narednog, vozaš se kilometrima i kilometrima, zabrineš se da si zalutao.” Pa, i kad krenete od Sente ne prolazite kroz druga sela do Kevija (premda malčice kao „kačite” Bogaraš), iz kog, iako je na višoj nadmorskoj visini od okolnih mesta, ne vidite ništa...
