IZNOSIM NA SVETLO PRIČE IZ SENKE Novinarka ZORKA BAKOVIĆ POKRENULA PODKAST „VIVERE - ŽIVOT KAO TAKAV“ pa otkrila: „Kada sam iskoračila iz očekivanog otkrili su se oni koji su uvek duvali u moja jedra”
Posle više od dve decenije provedenih u tradicionalnim medijima, novinarka Zorka Baković napravila je lični i profesionalni iskorak - pokrenula je podkast „Vivere - život kao takav“, koji se emituje na istoimenom Jutjub kanalu.
Dugogodišnja novinarka i urednica Radio-televizije Vojvodine, autorka emisija posvećenih zdravlju i medicini, PR menadžer u velikim zdravstvenim institucijama i autorka knjige „Putevi nade”, danas bira format koji joj omogućava ono što je uvek tražila: autentičan, neposredan razgovor o životu kakav zaista jeste. „Vivere“ nije samo novi medijski projekat, već prirodan nastavak njenog iskustva, ličnog sazrevanja i pitanja koja su se godinama gomilala - o zdravlju, odnosima, identitetu, promenama i hrabrosti da se krene ispočetka. Podkast nastaje iz potrebe da se uspori, da se govori bez senzacionalizma i da se osvetle teme o kojima svi razmišljamo, ali ih retko izgovaramo naglas. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Zorka Baković govori o razlikama između televizije i savremenih formata, ali i o ličnim iskustvima koja su je trajno promenila i oblikovala njen pogled na život.
Šta je bio lični ili profesionalni okidač da pokrenete podkast „Vivere - život kao takav“ i zašto baš (ili tek) sada?
– Ha, to je pravo pitanje. Ima unazad dve godine da o tome razmišljam, čak sam kupila i deo opreme za studio... ali, nikako da se pokrene. Sve što mi se dešavalo kao da me je odvlačilo, a ja sam energetski i intuitivno želela da imam „nešto svoje“. Ima nekoliko podkastera koje pratim, uglavnom iz Amerike i Velike Britanije i kroz njih sam i ja učila šta treba da ima jedan dobar podkast. A to je: autentičnost koja podrži jednu dobru ideju a koja kasnije nađe utočište kod gledalaca. Pa sam, eto, i ja pomislila da bih to mogla. Da li je utopija ili ne, pokazaće vreme.
Budući da imate decenijsko iskustvo u tradicionalnim medijima, šta vam je podkast, kao savremeni format, doneo, a šta vam je bilo najteže da „otpustite“ iz televizijske logike?
– Televizijska emisija jeste kompleksan projekat, obuhvata ozbiljnu pripremu, uključen je veliki broj ljudi i ima okvire kojih se morate držati. Podkast je „životniji” i prisniji, ima u sebi dozu ličnog, opuštenijeg. Mada, za svako snimanje se i sada pripremam studiozno, kao da je u pitanju televizija. Ne ostavljam prostor za greške koje bi pokazale manjak znanja i zainteresovanosti. I dalje mi ide teže „otpuštanje”, ali više mentalno, treba vremena da shvatim da je ovo nešto što izlazi iz televizijskog formata. Možda sam se zato i odlučila da prvi gost bude Dimitrije Banjac poznatiji kao gosn. Čvarkov, drugar i kolega. Uz njega je bilo lako otpustiti se i opustiti.
Podkast, kako ste i u samoj njegovoj najavi istakli, pokušava da odgovori na pitanje šta znači zaista živeti, a ne samo funkcionisati. Da li ste to pitanje postavljali i sebi privatno i šta ste o sebi osvestili tragajući za pravim odgovorom?
– Morala sam proći dosta staza, neku vodu pregaziti, istrpeti i prepoznati šta želim, a šta ne... Sada, u ovim godinama, a posebno nekoliko godina unazad, vidim ljude i situacije kakve jesu. Pretpostavljam da je sve tako bilo i ranije, tu preda mnom, ali nisam želela da tako bude. A živeti upravo to i jeste, videti ko su ljudi oko i za vas, kako se osećate i kuda idete. Upravo pokretanje podkasta, kada sam iskoračila iz očekivanog i zadatog, raščistio je dim, podigla se magla i otkrila je ljude... one koji su uvek duvali u moja jedra i one koji su samo statirali. Zahvalna sam na svemu i to sebi govorim svakog dana, jer je zahvalnost univerzalna snaga koja me je više puta spasila.
Zdravlje, odnosi, identitet, promene… samo su neke od tema koje obrađujete kroz razgovore sa svojim sagovornicima. Koja od njih vam je lično najizazovnija za razgovor i u kom pravcu vidite dalji razvoj vašeg novog autorskog projekta?
– Teme koje bih i ja volela da negde čujem, o kojima razmišljam, pričam sa prijateljima. Najveće bogatstvo je ako ste spremni i voljni da učite, menjate se. Nabolje, da se pogledate u ogledalu, i u sebe, i budete zadovoljni. Ovim podkastom sam, u takmičenju sa sobom, ja pobedila, jer sam uspela da počnem od početka, sa minimalnim znanjem o ovakvom obliku novinarskog izražavanja. Od nule, okružena prijateljima koji su profesionalci u medijskoj sferi, svesna prepreka, ali odlučna. To me raduje. Teme o kojima bih volela da pričam su: uzrok nastanka autizma i kako pomoći roditeljima, predrasude u vezi sa vantelesnom oplodnjom, da li energija može da leči...
Podkast se, kako ste naglasili, bavi temama o kojima svi razmišljamo, ali retko govorimo naglas. Šta biste rekli - zašto ih kao društvo često guramo u stranu i da li baš zato očekujete da neki razgovori budu i neprijatni - i za goste i za publiku jer upiru prst baš u teme o kojima se ne govori često?
– Ako nešto izgovorimo naglas, dajemo mu oblik, svrhu, materijalizuje se i onda se ne može izbeći. Mora se videti. Nisu česte prilike kada želimo da vidimo i prepoznamo nešto što i nas, a i ceo ljudski rod, boji u ružne boje. Želim da pričamo o tome, bez želje da bilo koga ubeđujem u nešto ili ne daj bože osuđujem, već da pokrenemo teme koje nas uče, podstiču na razmišljanje. Podkast daje prostora da iznese na svetlo priče koje su bile u senci.
I sami ste javno, bez dramatizacije i uvek sa osmehom, govorili o teškom iskustvu koje ste prošli u borbi sa rakom. Da li je to bio mehanizam odbrane ili svesna odluka da bolest ne dobije glavnu ulogu u vašem životu?
– Nedavno sam obeležila desetogodišnjicu od trenutka kada sam saznala da imam karcinom. Prošla sam sve faze, od neprihvatanja, tuge, besa, plača, do prihvatanja, mira i odluke da ću ostati živa. Operisao me je najbolji drug prof. Ivanov, prošla hemoterapiju u trajanju od šest meseci, zauvek promenila sina koji me je pazio, roditelje posenčila i od onda sam pod nadzorom i kontrolom. Otvoreno sam o tome pričala kada je bio kraj, kada sam znala da ću ostati „sa ove strane reke”, a sve u želji da dam nadu i podstrek onima koji kroz to prolaze, a nemaju mogućnosti da o tome javno govore.
Kad sklopimo oči ponećemo samo ono što smo osetili
Kažete često u intervjuima da je čovek bogat onoliko koliko je video. Budući da ste i poslom, ali i privatno često putovali, šta vam je susret sa ljudima, ali i različitim kulturama dao, a da to nijedna knjiga ili bilo koji drugi medij nije mogao?
– Kada zauvek sklopimo oči ponećemo samo ono što smo videli, osetili. Sve kuće, novac, imanja, sve će to ostati gore. Da se vratim na jedno od vaših pitanja: da imam neograničena sredstva samo bih putovala (smeh). Sreća je da i moj suprug ima ista interesovanja, pa je za mene to najveća radost. Postoji velika šansa da snimam i na putovanjima, čak i na jednom za koji se sada spremam. Snimaću predele, običaje i ljude, predstaviti kulturu, približiti svet. I sve to postaviti na svoj Jutjub kanal da ljudi uživaju. Jer, sve je to Vivere (lat. živeti).
Ostavili ste veliki trag na Radio-televiziji Vojvodine svojim autorskim emisijama o zdravstvenim temama. Ako izuzmemo podkast, kakav biste danas televizijski projekat voleli da pokrenete, kada biste imali neograničena sredstva za njegovu realizaciju?
- Hvala vam, to je moja kuća, tu sam došla kroz audiciju 2000. godine, rasla u njoj, učila posao i ostala 24 godine. Radila sa najboljim ljudima i stekla prijatelje za ceo život. Ipak, sada sam toliko u ovom što radim, kao kada sam počinjala novinarski posao. Osećam to uzbuđenje, želju da snimim dobru priču... vratila sam se u vreme kada je novinarski posao bio jedino što me zanima. Da imam neograničena sredstva, uložila bih ih u u ovaj podkast.
Vladimir Bijelić
