ИЗНОСИМ НА СВЕТЛО ПРИЧЕ ИЗ СЕНКЕ Новинарка ЗОРКА БАКОВИЋ ПОКРЕНУЛА ПОДКАСТ „VIVERE - ЖИВОТ КАО ТАКАВ“ па открила: „Када сам искорачила из очекиваног открили су се они који су увек дували у моја једра”
После више од две деценије проведених у традиционалним медијима, новинарка Зорка Баковић направила је лични и професионални искорак - покренула је подкаст „Vivere - живот као такав“, који се емитује на истоименом Јутјуб каналу.
Дугогодишња новинарка и уредница Радио-телевизије Војводине, ауторка емисија посвећених здрављу и медицини, ПР менаџер у великим здравственим институцијама и ауторка књиге „Путеви наде”, данас бира формат који јој омогућава оно што је увек тражила: аутентичан, непосредан разговор о животу какав заиста јесте. „Vivere“ није само нови медијски пројекат, већ природан наставак њеног искуства, личног сазревања и питања која су се годинама гомилала - о здрављу, односима, идентитету, променама и храбрости да се крене испочетка. Подкаст настаје из потребе да се успори, да се говори без сензационализма и да се осветле теме о којима сви размишљамо, али их ретко изговарамо наглас. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Зорка Баковић говори о разликама између телевизије и савремених формата, али и о личним искуствима која су је трајно променила и обликовала њен поглед на живот.
Шта је био лични или професионални окидач да покренете подкаст „Vivere - живот као такав“ и зашто баш (или тек) сада?
– Ха, то је право питање. Има уназад две године да о томе размишљам, чак сам купила и део опреме за студио... али, никако да се покрене. Све што ми се дешавало као да ме је одвлачило, а ја сам енергетски и интуитивно желела да имам „нешто своје“. Има неколико подкастера које пратим, углавном из Америке и Велике Британије и кроз њих сам и ја учила шта треба да има један добар подкаст. А то је: аутентичност која подржи једну добру идеју а која касније нађе уточиште код гледалаца. Па сам, ето, и ја помислила да бих то могла. Да ли је утопија или не, показаће време.
Будући да имате деценијско искуство у традиционалним медијима, шта вам је подкаст, као савремени формат, донео, а шта вам је било најтеже да „отпустите“ из телевизијске логике?
– Телевизијска емисија јесте комплексан пројекат, обухвата озбиљну припрему, укључен је велики број људи и има оквире којих се морате држати. Подкаст је „животнији” и приснији, има у себи дозу личног, опуштенијег. Мада, за свако снимање се и сада припремам студиозно, као да је у питању телевизија. Не остављам простор за грешке које би показале мањак знања и заинтересованости. И даље ми иде теже „отпуштање”, али више ментално, треба времена да схватим да је ово нешто што излази из телевизијског формата. Можда сам се зато и одлучила да први гост буде Димитрије Бањац познатији као госн. Чварков, другар и колега. Уз њега је било лако отпустити се и опустити.
Подкаст, како сте и у самој његовој најави истакли, покушава да одговори на питање шта значи заиста живети, а не само функционисати. Да ли сте то питање постављали и себи приватно и шта сте о себи освестили трагајући за правим одговором?
– Морала сам проћи доста стаза, неку воду прегазити, истрпети и препознати шта желим, а шта не... Сада, у овим годинама, а посебно неколико година уназад, видим људе и ситуације какве јесу. Претпостављам да је све тако било и раније, ту преда мном, али нисам желела да тако буде. А живети управо то и јесте, видети ко су људи око и за вас, како се осећате и куда идете. Управо покретање подкаста, када сам искорачила из очекиваног и задатог, рашчистио је дим, подигла се магла и открила је људе... оне који су увек дували у моја једра и оне који су само статирали. Захвална сам на свему и то себи говорим сваког дана, јер је захвалност универзална снага која ме је више пута спасила.
Здравље, односи, идентитет, промене… само су неке од тема које обрађујете кроз разговоре са својим саговорницима. Која од њих вам је лично најизазовнија за разговор и у ком правцу видите даљи развој вашег новог ауторског пројекта?
– Теме које бих и ја волела да негде чујем, о којима размишљам, причам са пријатељима. Највеће богатство је ако сте спремни и вољни да учите, мењате се. Набоље, да се погледате у огледалу, и у себе, и будете задовољни. Овим подкастом сам, у такмичењу са собом, ја победила, јер сам успела да почнем од почетка, са минималним знањем о оваквом облику новинарског изражавања. Од нуле, окружена пријатељима који су професионалци у медијској сфери, свесна препрека, али одлучна. То ме радује. Теме о којима бих волела да причам су: узрок настанка аутизма и како помоћи родитељима, предрасуде у вези са вантелесном оплодњом, да ли енергија може да лечи...
Подкаст се, како сте нагласили, бави темама о којима сви размишљамо, али ретко говоримо наглас. Шта бисте рекли - зашто их као друштво често гурамо у страну и да ли баш зато очекујете да неки разговори буду и непријатни - и за госте и за публику јер упиру прст баш у теме о којима се не говори често?
– Ако нешто изговоримо наглас, дајемо му облик, сврху, материјализује се и онда се не може избећи. Мора се видети. Нису честе прилике када желимо да видимо и препознамо нешто што и нас, а и цео људски род, боји у ружне боје. Желим да причамо о томе, без жеље да било кога убеђујем у нешто или не дај боже осуђујем, већ да покренемо теме које нас уче, подстичу на размишљање. Подкаст даје простора да изнесе на светло приче које су биле у сенци.
И сами сте јавно, без драматизације и увек са осмехом, говорили о тешком искуству које сте прошли у борби са раком. Да ли је то био механизам одбране или свесна одлука да болест не добије главну улогу у вашем животу?
– Недавно сам обележила десетогодишњицу од тренутка када сам сазнала да имам карцином. Прошла сам све фазе, од неприхватања, туге, беса, плача, до прихватања, мира и одлуке да ћу остати жива. Оперисао ме је најбољи друг проф. Иванов, прошла хемотерапију у трајању од шест месеци, заувек променила сина који ме је пазио, родитеље посенчила и од онда сам под надзором и контролом. Отворено сам о томе причала када је био крај, када сам знала да ћу остати „са ове стране реке”, а све у жељи да дам наду и подстрек онима који кроз то пролазе, а немају могућности да о томе јавно говоре.
Кад склопимо очи понећемо само оно што смо осетили
Кажете често у интервјуима да је човек богат онолико колико је видео. Будући да сте и послом, али и приватно често путовали, шта вам је сусрет са људима, али и различитим културама дао, а да то ниједна књига или било који други медиј није могао?
– Када заувек склопимо очи понећемо само оно што смо видели, осетили. Све куће, новац, имања, све ће то остати горе. Да се вратим на једно од ваших питања: да имам неограничена средства само бих путовала (смех). Срећа је да и мој супруг има иста интересовања, па је за мене то највећа радост. Постоји велика шанса да снимам и на путовањима, чак и на једном за који се сада спремам. Снимаћу пределе, обичаје и људе, представити културу, приближити свет. И све то поставити на свој Јутјуб канал да људи уживају. Јер, све је то Vivere (лат. живети).
Оставили сте велики траг на Радио-телевизији Војводине својим ауторским емисијама о здравственим темама. Ако изузмемо подкаст, какав бисте данас телевизијски пројекат волели да покренете, када бисте имали неограничена средства за његову реализацију?
- Хвала вам, то је моја кућа, ту сам дошла кроз аудицију 2000. године, расла у њој, учила посао и остала 24 године. Радила са најбољим људима и стекла пријатеље за цео живот. Ипак, сада сам толико у овом што радим, као када сам почињала новинарски посао. Осећам то узбуђење, жељу да снимим добру причу... вратила сам се у време када је новинарски посао био једино што ме занима. Да имам неограничена средства, уложила бих их у у овај подкаст.
Владимир Бијелић
