Pred novosadsku publiku ne može sa „običnim forama”
„MI I TRAGEDIJU PRETVARAMO U KOMEDIJU” STENDAP KOMIČAR NEŠA BRIDŽIS o životu kao nepresušnom izvoru humora i likovima koje svako prepozna u komšiluku: „POGODNO SMO TLE DA NAPRAVIMO ŠALU NA SVOJ RAČUN”
Na festivalu stendap komedije „SKUP” koji je protekle sedmice održan u Novom Sadu, među 15 stendap komičara iz celog regiona svojim šalama publiku je nasmejao i Nenad Danilović, čuven kao Neša Bridžis, jedan od pionira ove vrste umetnosti na našim prostorima.
Komediji je posvećen od rane mladosti, a karijeru stendap komičara započeo je 2010. godine, iako je publici poznat još od početka dvehiljaditih godina, kada je snimio šaljivu pesmu „Ej, Riki Martine”. Održao je hiljade predstava širom zemlje i regiona i gostovao na brojnim festivalima. Rođen je u Beogradu, a danas živi u Novom Sadu, gde neretko nastupa pred ovdašnjom publikom, o kojoj, iako je, kaže zahtevna, ima samo reči hvale.
– To je publika koja sluša i, naravno, zahteva više. Ne mogu ja da izađem pred njih i da pričam neke fore i fazone. To ne prolazi kod novosadske publike. Ona traži iskrenost, ali i da se potpuno ogolimo, ali uvek uspevamo, tako da sam uvek uzbuđen kada nastupam u Novom Sadu. Svi stendap komičari su različiti, teme koje obrađujemo u svojim nastupima su raznolike. Mnogi dođu sa predrasudama o stendapu jer gledaju američku scenu, ali mi veomo brzo razbijamo te predrasude i neretko se dešava da ponovo dolaze da nas gledaju – priča nam Neša Bridžis na početku intervjua.
Da li to znači da za novosadsku publiku morate da pripremate i neki poseban scenario? Morate li da ubacite i neke interne, novosadske ili vojvođanske šale?
– Nije isključeno. Štaviše, stendap komičari koji dolaze iz regiona veomo dobro se raspitaju o mentalitetu i uopšte o tempu grada, o karakteru prosečnog Novosađanina da kroz upoznavanje aktuelnosti Novog Sada, dopru eventualno do simpatije publike.
Ima li publika predubeđenja i očekivanja da kad god vas sretne na ulici očekuje da je nasmejete i da li vas to opterećuje?
– Jao, da! To jeste jedan stereotip o nama i, da, opterećuje me jako. Mi smo obični ljudi, kao i svaki komšija kog vidiš na ulici. Jedno je Neša Bridžis na sceni, a drugo sam ja privatno, sa svim problemima i svakodnevicom. Obično ljudi mešaju stendap komediju sa pričanjem viceva. Ja to kada čujem, okrene mi se želudac, ali nemam više snage ni da objašnjavam dok taj neko sam ne dođe i ne vidi šta je stendap komedija. Drugačije je kad si duhovit za stolom, a potpuno je druga priča kad si na sceni. Ja imam mnogo prijatelja koji su duhoviti za stolom zbog kojih ljudi „padaju pod sto”, ali da se drznu da izađu na scenu, pred 1.400 ljudi, to je već malo teže. Naravno, imponuje kada te neko prepozna na ulici, svako bi slagao da kaže drugačije, jer je to znak da nešto dobro radiš. U mom slučaju i na moju sreću, uglavnom bude dobra reakcija, ali, ima i onih kojima ja možda nisam ni simpatičan ni smešan. Postoji publika za sve. Humor je subjektivna stvar. Često mi ljudi traže da budem smešan, pogotovo u nekim televizijskim emisijama. Tu vidim da voditelj nije baš upućen u moj rad, niti da se pripremio nešto posebno za naš razgovor. Tada umem da budem malo oštriji i direktniji. Stendap komedija nije pričanje viceva. Mi smo na sceni 16 godina, što je jako mali period da dopremo do svesti ljudi o tome šta je stendap komedija, a i dalje se razvijamo.
Mikrofon je naša moć
Kako „otkravite” one osobe u publici koje vas mrko gledaju i ne pokazuju emocije prema vašem humoru? Da li tada imate neki plan B ili im prilazite šarmom?
– Postoje tri vrste takvih likova. Ima taj jedan koji je nagovoren da dođe. Postoji i momak, na primer, koji je došao sa devojkom koja obožava stendap. Ne mogu da kažem mene, ali, čim je došla na moj nastup znači da voli moj rad, ona se smeje, a onda njemu smeta to što ona tako reaguje. To je sigurno jedna određena doza ljubomore. I postoje oni koje ja zovem korporativni likovi u plavim mokasinama na bosu nogu. Mućka vino, a juče ga je probao i danas se već razume, miriše ga kao profesionalac. On te gleda sa visine i zahteva nešto više. Svi okolo se smeju, a on ne. Mi kao komičari to vidimo i nas to povuče. Volim takve likove da pitam da li nešto nije u redu, da li sam ih možda prepao ili sam za njih, možda, beogradski đilkoš, koji im smeta s naglaskom. Mi, stendap komičari, smo na bini i imamo mikrofon koji je naša moć. Ako ti nešto nije jasno, druže, izađi na binu pa da vidimo kakav si ti. Ogoljeni smo i izloženi smo mi, stendap komičari, takvim nekim prizorima. To su neki urokljivi pogledi, koji ti šalju neki jako negativan vajb, koji prolazi kroz tebe. Ti upijaš energiju svih ljudi iz publike, ali on je taj jedan koji ti bode oči. Ali, dobijem ga na kraju. Neretko mi se dešava da čak ustane i aplaudira. Cenim, ajde, možda da je i do tog šarma koji ste naveli. Ipak, cenim i iskrenost jer ako nisi iskren, ako si na sceni po nekom šablonu, ako nabubaš svoj tekst napamet, tu se gubi spontanost, a publika to prepozna. Pogotovo u Novom Sadu.
Šta vas kao hroničara bar u „komediji s nogu” najviše tematski „iritira” da želite da dotaknete publiku svojim humorom?
– Život, generalno. Ja sam fasciniran ljudskim karakterima, njihovim osobinama, pojavom. Imam predstavu „Život”, koja opisuje svakog tvog komšiju. Nikada ga nisi video, ali ga prepoznaješ u mojoj priči. Inspiriše me i život i ljudske situacije, njihove životne priče. To je nepresušni izvor tema. Pogodno smo tle da napravimo šalu, prvo na svoj račun, a onda na tuđi. Mi od tragedije napravimo komediju i poznati smo po tome. Mislim da zaista niko, sem nas i možda Iraca, Francuza i eventualno Španaca, ne ume da od svoje nesreće napravi neku šalu. Sada pripremam novu predstavu koja će se zvati „Nije mi jasno” ili „Big Beng”, jer me zanima odakle mi i šta radimo ovde na Zemlji, kako funkcionišemo, zašto postojimo, često se „zakačim” sa Darvinom, sa svim tim nekim naučnicima, koji pretpostavljaju da se nešto desilo. Tako i ja imam pravo da nešto pretpostavljam.
Kada će publika imati priliku da gleda tu predstavu?
– Ne znam, nikada ne zapisujem svoj tekst, a imam više od deset sati materijala za šest svojih predstava. Pustim da me vodi život, da me misli vode u tim nekim dugim šetnjama pa tako u glavi slažem priču kao Tetris. Postoje neke teze, da ne izgubim redosled. Te predstave koje ja radim, su kultne. Ušuškan sam o tome, jer ih ljudi stalno traže.
Vladimir Bijelić
