Пред новосадску публику не може са „обичним форама”
„МИ И ТРАГЕДИЈУ ПРЕТВАРАМО У КОМЕДИЈУ” СТЕНДАП КОМИЧАР НЕША БРИЏИС о животу као непресушном извору хумора и ликовима које свако препозна у комшилуку: „ПОГОДНО СМО ТЛЕ ДА НАПРАВИМО ШАЛУ НА СВОЈ РАЧУН”
На фестивалу стендап комедије „СКУП” који је протекле седмице одржан у Новом Саду, међу 15 стендап комичара из целог региона својим шалама публику је насмејао и Ненад Даниловић, чувен као Неша Бриџис, један од пионира ове врсте уметности на нашим просторима.
Комедији је посвећен од ране младости, а каријеру стендап комичара започео је 2010. године, иако је публици познат још од почетка двехиљадитих година, када је снимио шаљиву песму „Еј, Рики Мартине”. Одржао је хиљаде представа широм земље и региона и гостовао на бројним фестивалима. Рођен је у Београду, а данас живи у Новом Саду, где неретко наступа пред овдашњом публиком, о којој, иако је, каже захтевна, има само речи хвале.
– То је публика која слуша и, наравно, захтева више. Не могу ја да изађем пред њих и да причам неке форе и фазоне. То не пролази код новосадске публике. Она тражи искреност, али и да се потпуно оголимо, али увек успевамо, тако да сам увек узбуђен када наступам у Новом Саду. Сви стендап комичари су различити, теме које обрађујемо у својим наступима су разнолике. Многи дођу са предрасудама о стендапу јер гледају америчку сцену, али ми веомо брзо разбијамо те предрасуде и неретко се дешава да поново долазе да нас гледају – прича нам Неша Бриџис на почетку интервјуа.
Да ли то значи да за новосадску публику морате да припремате и неки посебан сценарио? Морате ли да убаците и неке интерне, новосадске или војвођанске шале?
– Није искључено. Штавише, стендап комичари који долазе из региона веомо добро се распитају о менталитету и уопште о темпу града, о карактеру просечног Новосађанина да кроз упознавање актуелности Новог Сада, допру евентуално до симпатије публике.
Има ли публика предубеђења и очекивања да кад год вас сретне на улици очекује да је насмејете и да ли вас то оптерећује?
– Јао, да! То јесте један стереотип о нама и, да, оптерећује ме јако. Ми смо обични људи, као и сваки комшија ког видиш на улици. Једно је Неша Бриџис на сцени, а друго сам ја приватно, са свим проблемима и свакодневицом. Обично људи мешају стендап комедију са причањем вицева. Ја то када чујем, окрене ми се желудац, али немам више снаге ни да објашњавам док тај неко сам не дође и не види шта је стендап комедија. Другачије је кад си духовит за столом, а потпуно је друга прича кад си на сцени. Ја имам много пријатеља који су духовити за столом због којих људи „падају под сто”, али да се дрзну да изађу на сцену, пред 1.400 људи, то је већ мало теже. Наравно, импонује када те неко препозна на улици, свако би слагао да каже другачије, јер је то знак да нешто добро радиш. У мом случају и на моју срећу, углавном буде добра реакција, али, има и оних којима ја можда нисам ни симпатичан ни смешан. Постоји публика за све. Хумор је субјективна ствар. Често ми људи траже да будем смешан, поготово у неким телевизијским емисијама. Ту видим да водитељ није баш упућен у мој рад, нити да се припремио нешто посебно за наш разговор. Тада умем да будем мало оштрији и директнији. Стендап комедија није причање вицева. Ми смо на сцени 16 година, што је јако мали период да допремо до свести људи о томе шта је стендап комедија, а и даље се развијамо.
Микрофон је наша моћ
Како „откравите” оне особе у публици које вас мрко гледају и не показују емоције према вашем хумору? Да ли тада имате неки план Б или им прилазите шармом?
– Постоје три врсте таквих ликова. Има тај један који је наговорен да дође. Постоји и момак, на пример, који је дошао са девојком која обожава стендап. Не могу да кажем мене, али, чим је дошла на мој наступ значи да воли мој рад, она се смеје, а онда њему смета то што она тако реагује. То је сигурно једна одређена доза љубоморе. И постоје они које ја зовем корпоративни ликови у плавим мокасинама на босу ногу. Мућка вино, а јуче га је пробао и данас се већ разуме, мирише га као професионалац. Он те гледа са висине и захтева нешто више. Сви около се смеју, а он не. Ми као комичари то видимо и нас то повуче. Волим такве ликове да питам да ли нешто није у реду, да ли сам их можда препао или сам за њих, можда, београдски ђилкош, који им смета с нагласком. Ми, стендап комичари, смо на бини и имамо микрофон који је наша моћ. Ако ти нешто није јасно, друже, изађи на бину па да видимо какав си ти. Огољени смо и изложени смо ми, стендап комичари, таквим неким призорима. То су неки урокљиви погледи, који ти шаљу неки јако негативан вајб, који пролази кроз тебе. Ти упијаш енергију свих људи из публике, али он је тај један који ти боде очи. Али, добијем га на крају. Неретко ми се дешава да чак устане и аплаудира. Ценим, ајде, можда да је и до тог шарма који сте навели. Ипак, ценим и искреност јер ако ниси искрен, ако си на сцени по неком шаблону, ако набубаш свој текст напамет, ту се губи спонтаност, а публика то препозна. Поготово у Новом Саду.
Шта вас као хроничара бар у „комедији с ногу” највише тематски „иритира” да желите да дотакнете публику својим хумором?
– Живот, генерално. Ја сам фасциниран људским карактерима, њиховим особинама, појавом. Имам представу „Живот”, која описује сваког твог комшију. Никада га ниси видео, али га препознајеш у мојој причи. Инспирише ме и живот и људске ситуације, њихове животне приче. То је непресушни извор тема. Погодно смо тле да направимо шалу, прво на свој рачун, а онда на туђи. Ми од трагедије направимо комедију и познати смо по томе. Мислим да заиста нико, сем нас и можда Ираца, Француза и евентуално Шпанаца, не уме да од своје несреће направи неку шалу. Сада припремам нову представу која ће се звати „Није ми јасно” или „Биг Бенг”, јер ме занима одакле ми и шта радимо овде на Земљи, како функционишемо, зашто постојимо, често се „закачим” са Дарвином, са свим тим неким научницима, који претпостављају да се нешто десило. Тако и ја имам право да нешто претпостављам.
Када ће публика имати прилику да гледа ту представу?
– Не знам, никада не записујем свој текст, а имам више од десет сати материјала за шест својих представа. Пустим да ме води живот, да ме мисли воде у тим неким дугим шетњама па тако у глави слажем причу као Тетрис. Постоје неке тезе, да не изгубим редослед. Те представе које ја радим, су култне. Ушушкан сам о томе, јер их људи стално траже.
Владимир Бијелић
