Glumac PETAR BENČINA zaigrao u trećoj sezoni serije „SENKE NAD BALKANOM” pa otkrio sve o misterioznom slikaru kojeg tumači: „Hrabar čovek koji se vodi srcem i verom u slobodu”

Nastavak hit-serije smešten je u nemirne godine uoči početka Drugog svetskog rata, kada se političke tenzije i tajne igre moći prelivaju iz zatvorenih kabineta na ulice Beograda. U središtu zbivanja su najviši državni krugovi i političke kalkulacije oko izbora koje predvodi tadašnji premijer Milan Stojadinović, dok se paralelno razvija zagonetna priča o rudniku misteriozne porodice Minh na planini Rtanj. 

Na planini Rtanj se desio veliki pomor ljudi i životinja, a pitanje da li je to „Božija kazna” ili nešto drugo, pokreće lavinu događaja u kojima će se ukrstiti političke intrige, tajna društva i međunarodni tokovi trgovine drogom. U Beogradu će se ponovo naći dobro poznati junaci iz prethodne dve sezone poput inspektora Tanasijevića i Stanka Pletikosića, Marije Oršić, grofa Ćana, ali i neki novi, kao što je slikar David de Majo, kojeg tumači Petar Benčina. 

Glumac je u razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin otkrio kako je pristupio ulozi istorijske ličnosti i šta publiku očekuje u nastavku popularne priče.

U trećoj sezoni serije „Senke nad Balkanom” tumačite istorijsku ličnost - slikara Davida de Maja, čoveka koji je, prema dostupnim podacima, više puta morao iznova da „izmišlja” sebe da bi preživeo. Kakva ga sudbina očekuje u seriji i kako ste glumački prišli tako složenoj, a opet, ne tako javno poznatoj sudbini?

– Dido de Majo je veoma uzbudljiva ličnost i intrigantan karakter u seriji. Radnja serije je uoči početka Drugog svetskog rata, a on je bio umetnik koji bi mogao da živi u Parizu ili Beču baveći se slikarstvom, ali je, ipak, odabrao da ostane u sredini u kojoj živi i bori se tako što se priključuje pokretu otpora, gde je u samom vrhu. Razapet između umetnosti, ljubavnog života i pokreta otpora, upada u grotlo u kojem se odvija borba za moć za rudnik. Za preuzimanje rudnika u kojem je veoma važna ruda oko koje se prelamaju svi sukobi u seriji.

Kada pripremate istorijsku ličnost, poput Davida de Maja, šta vam je važnije kao polazište - dokumentarno istraživanje, rediteljska vizija ili lična intuicija?

– Meni je bilo inspirativno i zanimljivo kako se jedan umetnik po svom senzibilitetu, nepredodređen za surove obračune moćnika u takvim situacijama i borbama snalazi. Postoji dosta analogije sa današnjim vremenom. Hrabar čovek koji se vodi srcem i verom u slobodu.

Koliko vam je značio poziv da se priključite projektu koji već ima snažan odnos sa publikom i da li je veći izazov bio ući u već izgrađen svet serije ili doprineti njegovom završetku?

– Sve to je bitno. Intuitivno mi je važno jer sam video njegove slike, to mi je dosta značilo. Tu sam osetio njegov unutrašnji ritam. Čitao sam o njemu. On je zaista raskošna ličnost. Njegova porodica je stara jevrejska, časna porodica. Školovan je u Parizu. U Beču radio je scenografije, bio je slikar nadrealista. Predvodio je studentske demonstracije u Beogradu, zbog čega je bio hapšen. Pripadao pokretu otpora, komunista i Jevrejin, falsifikovao pasoše za drugove iz oslobodilačke borbe. Spasio je iz zatvora francuskog pisca Malroa. Posle je završio u Glavnjači. Dosta toga imamo u seriji. Ali ono čega nema je svakako meni služilo za pravljenje karaktera. 

Serija se, iako je fikcija, bavi istorijom i to kroz žanr trilera i misticizma. Da li ste u ovom projektu osećali veću umetničku slobodu zbog toga ili, ipak, odgovornost prema kolektivnom sećanju na likove koji su zaista postojali?

– „Senke” imaju ogroman broj fanova. Siguran sam da ih nismo izneverili. Treća sezona dolazi posle velike pauze sa mnogo novih likova. Imali smo privilegiju da je možda i najuzbudljivije napisana. Sa velikom odgovornošću i uz posvećenost cele ekipe radili smo naporno i mislim da će ljudi biti zadovoljni.

U profesiji koja podrazumeva stalno menjanje identiteta i ulazak u likove koji mogu biti veoma daleko od ličnog iskustva gde postavljate granicu empatije i kako čuvate sopstvenu autentičnost?

– I to su senke, ali sa druge strane su nekako vrlo konkretne, žilave, žive... 

Iako ste i ranije bili afirmisani, čini se da vam je film „Toma” doneo posebnu vrstu popularnosti u celom regionu. Da li ta prepoznatljivost pojednostavljuje ili komplikuje unutrašnji život glumca?

– Film „Toma” i ta uloga doktora jeste nešto što je ušlo pod kožu ljudima u celom regionu, neko osećanje da me poznaju, da sam im blizak. Za mene je to normalno, to nije promenilo moj unutrašnji svet, ali su ljudi prepoznali nešto svoje najtananije u onome šta sam radio u toj ulozi i to nas nekako vezuje. Prija mi to.

Da li se i koliko promenio vaš odnos prema glumi od kako ste postali otac? Da li postajete hrabriji ili oprezniji u izborima uloga i projekata u kojima učestvujete?

– Ja sam postao otac pre deset godina.  I sigurno je da me to menja nabolje. A uloge biram, jednostavno slušam svoju intuiciju i nemam volje da igram sve što mi se nudi. Ne odbijam ih, ali jednostavno prepustim i verujem da će neko drugi biti srećniji sa tim.

Postoji li nešto iz svakodnevice - knjiga, muzika, sport ili nešto drugo, samo vaše, što vas vraća u ravnotežu kada profesionalni ili privatni tempo postane intenzivan?

– Da, to je sport. Muzika i knjiga. Sport najčešće.

Vladimir Bijelić