Глумац ПЕТАР БЕНЧИНА заиграо у трећој сезони серије „СЕНКЕ НАД БАЛКАНОМ” па открио све о мистериозном сликару којег тумачи: „Храбар човек који се води срцем и вером у слободу”

Наставак хит-серије смештен је у немирне године уочи почетка Другог светског рата, када се политичке тензије и тајне игре моћи преливају из затворених кабинета на улице Београда. У средишту збивања су највиши државни кругови и политичке калкулације око избора које предводи тадашњи премијер Милан Стојадиновић, док се паралелно развија загонетна прича о руднику мистериозне породице Минх на планини Ртањ. 

На планини Ртањ се десио велики помор људи и животиња, а питање да ли је то „Божија казна” или нешто друго, покреће лавину догађаја у којима ће се укрстити политичке интриге, тајна друштва и међународни токови трговине дрогом. У Београду ће се поново наћи добро познати јунаци из претходне две сезоне попут инспектора Танасијевића и Станка Плетикосића, Марије Оршић, грофа Ћана, али и неки нови, као што је сликар Давид де Мајо, којег тумачи Петар Бенчина. 

Глумац је у разговору за „Дневников” ТВ магазин открио како је приступио улози историјске личности и шта публику очекује у наставку популарне приче.

У трећој сезони серије „Сенке над Балканом” тумачите историјску личност - сликара Давида де Маја, човека који је, према доступним подацима, више пута морао изнова да „измишља” себе да би преживео. Каква га судбина очекује у серији и како сте глумачки пришли тако сложеној, а опет, не тако јавно познатој судбини?

– Дидо де Мајо је веома узбудљива личност и интригантан карактер у серији. Радња серије је уочи почетка Другог светског рата, а он је био уметник који би могао да живи у Паризу или Бечу бавећи се сликарством, али је, ипак, одабрао да остане у средини у којој живи и бори се тако што се прикључује покрету отпора, где је у самом врху. Разапет између уметности, љубавног живота и покрета отпора, упада у гротло у којем се одвија борба за моћ за рудник. За преузимање рудника у којем је веома важна руда око које се преламају сви сукоби у серији.

Када припремате историјску личност, попут Давида де Маја, шта вам је важније као полазиште - документарно истраживање, редитељска визија или лична интуиција?

– Мени је било инспиративно и занимљиво како се један уметник по свом сензибилитету, непредодређен за сурове обрачуне моћника у таквим ситуацијама и борбама сналази. Постоји доста аналогије са данашњим временом. Храбар човек који се води срцем и вером у слободу.

Колико вам је значио позив да се прикључите пројекту који већ има снажан однос са публиком и да ли је већи изазов био ући у већ изграђен свет серије или допринети његовом завршетку?

– Све то је битно. Интуитивно ми је важно јер сам видео његове слике, то ми је доста значило. Ту сам осетио његов унутрашњи ритам. Читао сам о њему. Он је заиста раскошна личност. Његова породица је стара јеврејска, часна породица. Школован је у Паризу. У Бечу радио је сценографије, био је сликар надреалиста. Предводио је студентске демонстрације у Београду, због чега је био хапшен. Припадао покрету отпора, комуниста и Јеврејин, фалсификовао пасоше за другове из ослободилачке борбе. Спасио је из затвора француског писца Малроа. После је завршио у Главњачи. Доста тога имамо у серији. Али оно чега нема је свакако мени служило за прављење карактера. 

Серија се, иако је фикција, бави историјом и то кроз жанр трилера и мистицизма. Да ли сте у овом пројекту осећали већу уметничку слободу због тога или, ипак, одговорност према колективном сећању на ликове који су заиста постојали?

– „Сенке” имају огроман број фанова. Сигуран сам да их нисмо изневерили. Трећа сезона долази после велике паузе са много нових ликова. Имали смо привилегију да је можда и најузбудљивије написана. Са великом одговорношћу и уз посвећеност целе екипе радили смо напорно и мислим да ће људи бити задовољни.

У професији која подразумева стално мењање идентитета и улазак у ликове који могу бити веома далеко од личног искуства где постављате границу емпатије и како чувате сопствену аутентичност?

– И то су сенке, али са друге стране су некако врло конкретне, жилаве, живе... 

Иако сте и раније били афирмисани, чини се да вам је филм „Тома” донео посебну врсту популарности у целом региону. Да ли та препознатљивост поједностављује или компликује унутрашњи живот глумца?

– Филм „Тома” и та улога доктора јесте нешто што је ушло под кожу људима у целом региону, неко осећање да ме познају, да сам им близак. За мене је то нормално, то није променило мој унутрашњи свет, али су људи препознали нешто своје најтананије у ономе шта сам радио у тој улози и то нас некако везује. Прија ми то.

Да ли се и колико променио ваш однос према глуми од како сте постали отац? Да ли постајете храбрији или опрезнији у изборима улога и пројеката у којима учествујете?

– Ја сам постао отац пре десет година.  И сигурно је да ме то мења набоље. А улоге бирам, једноставно слушам своју интуицију и немам воље да играм све што ми се нуди. Не одбијам их, али једноставно препустим и верујем да ће неко други бити срећнији са тим.

Постоји ли нешто из свакодневице - књига, музика, спорт или нешто друго, само ваше, што вас враћа у равнотежу када професионални или приватни темпо постане интензиван?

– Да, то је спорт. Музика и књига. Спорт најчешће.

Владимир Бијелић