VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Čudesni crni pinoi

 U te vatrene pristalice spadaju kako potrošači tako i vinogradari i enolozi polovine sveta. S oduševljenjem se prati kako  neprekidno, u bukvalno svim zemljama koje proizvodi crni pino, niču strastveni proizvođači koji se odlučuju da gaje ovo grožđe, koji kao hipnotisani odlaze na hodočašće u Burgundiju, u neukrotivoj želji da proniknu u nedokučive tajne ove loze.

Zato je pino noar paradigma crnog grožđa za mnoge, razgovaralo se pre više godina na jednoj profesionalnoj degustaciji u Barseloni, u Španiji. 

Na konstataciju da je bukvalno nemoguće ne postati doživotni zarobljenik kada se proba njegovo veliko vino bilo je i onih koji su se pozivali na neospornu plemenitost još nekih autohtonih sorti, poput tempranilja u Španiji ili italijanskih nebiola i sanđoveza, koja su takođe u stanju da same daju uzbudljiva vina. 

Usledio je odgovor za razliku od pinoa crnog, koji nudi sjajne primerke izvan svoje rodne Burgundije da još niko nije probao nijedan tempraniljo, nebiolo ili sanđoveze koji bi van svojih prirodnih granica dao nešto stvarno veličanstveno.

Dakle, ovoj sorti, zbog njene sposobnosti da usamljena daje izvanredna vina, zadržavajući esenciju zajedničkog imenitelja koja je čini lako prepoznatljivom, i to ne na malo mesta van njene voljene Burgundije, dodeljuje se s obazrivošću, poštovanjem i poniznošću, titula kraljice sorti crnog vina. 

Istina, iza toga stoje strahoviti napori koje ulažu vinogradari-vinari polovine sveta, pravi fanatici ovog grožđa, u pokušaju da razotkriju njegove tajne i naprave najbolje vino koje okolnosti dopuštaju. To je pakleni rad pošto se radi o do krajnjih granica ćudljivoj crnoj sorti.

Nemačka, poznatija po svojim belim vinima, posebno po veličanstvenim suvim i slatkim rizlinzima, dobar je primer za to. Crni pino, ili bolje rečeno špetburgunder (nem. Spatburgunder) - što je njegov uobičajeni naziv, najčešće je gajena sorta crnog grožđa i činjenica je da je Nemačka postala treća zemlja u svetu po površini na kojoj se ona gaji, posle Francuske i Sjedinjenih Država. 

Tradicija špetburgundera potiče iz davnina: u slavnoj regiji Rajngau (Rheingau) u osvit 16. veka, već je bilo uobičajeno njegovo konzumiranje. Dugo su to bila slatkasta vina bez reputacije. Sve do devedesetih godina kada se probudila strast prema ovom vinu: sade se novi, kvalitetniji klonovi, smanjuju prinosi, primenjuju burgundijske vinarske tehnike.

U isto vreme dolazi i do klimatskih promena: globalno otopljavanje omogućuje da se na te geografske širine prošire oblasti pogodne za adekvatno sazrevanje crnog grožđa koje zahteva višu srednju temperaturu od belog. 

Vina koja se proizvode u južnijim regijama danas uživaju reputaciju u svetu, neuporedivih sa nekadašnjim bledim i vodnjikavim vinima. Međi njima ima i velikih vinarskih zvezda.

Novi svet: Australija, Novi Zeland, države Kalifornija i Oregon u Sjedinjenim Državama i, u manjoj meri, Južna Afrika i Čile, godinama dokazuju kako mitska Burgundija ne drži monopol na veliki crni pino. Novi svet postao je drugi dom za crni pino nauštrb Starog kontinenta. 

Novi svet je imao mnogo veću slobodu da eksperimentiše sa raznovrsnim sortama grožđa. Za razliku od Evrope, ne mora da se suočava sa normativima geografskog porekla, sa zakonima o autorizovanim sortama, korišćenju navodnjavanja, ili maksimalnim rodom po hektaru...

Drugi važan aspekt, budući da crni pino traži dovoljno svežu klimu kako bi odložio zrenje i tako imao dovoljno vremena da razvije svoje izrazite mirise - generalno posmatrano, vinogorja južne hemisfere obuhvataju raznovrsnije oblasti sveže klime nego što je to slučaj u severnoj. 

Uzrok tome je veća globalna proporcija vodenih površina u odnosu na kontinent, što za posledicu ima umerenije temperaturne razlike. Dovoljno je pogledati mapu sa glavnim vinogradarskim regijama u svetu da bi se to uočilo.

Najočigledniji primer je Novi Zeland. Kalifornija i Oregon, naravno ne ulaze u tu grupu pošto se nalaze na severnoj hemisferi, ali je uticaj Pacifika tamo ogroman. Novi svet se tako izdigao kao najčvršća alternativa Burgundiji, pokazujući da se neophodno držati čuvene francuske regije da bi se doživelo ushićenje u čarobnim mirisima i vrhunskoj finoći jednog velikog crnog pinoa.

Na Novom Zelandu crni pino se gaji u svežijim oblastima, to jest u južnom delu severnog ostrva i na južnom ostrvu. Oblast Centralni Ortago je sa svojih 45 stepeni južne geografske širine, najjužnije prestižno vinogorje u svetu. 

U odnosu na Burgundiju, vina crnog pinoa sa Novog Zelanda obično pokazuju naročito obilje voća, sa više začinskih aroma i aroma tamjana. U ustima daju osećaj neobične voćne slasti i blažih tanina, iznenađujuće zrelih. Nivo alkohola je obično blizu 14 stepeni, za stepen više nego u Burgundiji. Imaju karakterističnu živahnu kiselost.

Čile i Južna Afrika jasno odražavaju prirodu crnog pinoa. Čile se po stilu može uporediti sa Novim Zelandom, sa nešto blažim intenzitetom aroma koje pogađaju svilenkastost crnog pinoa. Južnoafrički primerci više naginju aromama bibera, sa zaokruženom strukturom, bogatom i slatkastom, u burgundijskom stilu.

S velikog putovanja po svetskim vinogorjima, vraćamo se u Srem, koji u planetarnom talasu crni pino ima sve zapaženije mesto. O tome iduće nedelje.