MAJSTOR ZA VIOLINE U POŠTANSKOJ Kod Mihajla Rakića instrument dobija novi glas i vek

Kako je masovna proizvodnja uzimala sve više maha, polako su zamirale i neke zanatske radnje, ali može se reći da se Poštanska ne da. I ne samo to, već se u toj ulici nalaze zaista jedinstveni i raritetni zanati ne samo za Novi Sad, već i Vojvodinu i Srbiju.

Jedan od tih lokala skrenuće pažnju prolaznicima sadržajem izloga, jer se u njemu nalaze instrumenti. 

A iza staklenih vrata dočekaće vas prostor koji je i radionica i prodavnica, ali sa dušom. To je prostor u kome muzika ima i oblik i izgled i u kojoj su mnoge violine, viole i violončela ponovo dobile priliku da ponovo zazvuče i zasviraju. Uz osmeh i predusretljivost bračnog para Rakić, koji će se potruditi da vam izađu u susret ukoliko imate neki problem ili želju, ambijent se čini gotovo kao da ste došli na porodično druženje.

Mihajlo Rakić, jedan je od retkih graditelja gudačkih instrumenata u Srbiji, a jedini u Novom Sadu. I zato u njegov Atelje radionica Rakić uglavnom mesto gde se dolazi s namerom. Bilo da se kupi neki deo za gudački instrument, da se otkloni kvar, proceni vrednost instrumenta, iznajmi ili kupi, sve od toga se u njegovom ateljeu može uraditi. 

Za Stradivarija, Gvarnerija i Amatija, kao graditelje violina, čuo je ceo svet i njihove violine vrede milione. Ali mnogi muzičari današnjice s naših prostorima i regiona čuli su za Stevana Rakića, koji je ovaj Atelje Rakić u Poštanskoj otvorio i 1999. godine, a njegov sin Mihajlo nastavio porodičnu tradiciju, iako, kako priznaje, prevashodno popravlja nego što izrađuje instrumente.

Kako kaže naš sagovornik, odrastajući uz oca u radionici među gudalima, šmirglama, kobilicama i žicama i sam je polako ušao u taj posao.

„Moj otac je bio violončelista i profesor muzičkoj školi, ali je uvek voleo da raducka, da nešto popravlja. Devedesetih godina je, u tom čudnom vremenu, otvorio radionicu i zvanično počeo da popravlja instrumente“, priseća se Mihajlo. Zbog nestašice opreme tokom sankcija, njegova majka Ana, uz znanje nemačkog, putovala je u inostranstvo i donosila neophodne delove i materijal za rad.

Posao se polako razvijao - od kućne radionice do lokala u kome je Mihajlo 2013. počeo da radi uz oca. Godine 2015. ukazala mu se prilika da radi u norveškoj radionici za instrumente, koju nije mogao da odbije.

„Posao majstora za instrumente uglavnom se radi iz ljubavi, ne za platu. Tamo sam se osamostalio, radio, osnovao porodicu. Ali, kada je došlo vreme da kupimo stan i da deca krenu u školu, odlučili smo da se vratimo u Srbiju“, kaže on.

Od 2019. godine Mihajlo je preuzeo posao u potpunosti. Njegov otac se penzionisao, a ubrzo je došla i pandemija, što je dodatno učvrstilo odluku da nastavi porodičnu tradiciju. Danas mu u radionicu dolaze svirači iz cele Srbije i regiona.

„Najviše radim sa učenicima, studentima, profesorima, ali i sa profesionalcima iz Srpskog narodnog pozorišta i Simfonijskog orkestra. Imam i klijente iz Crne Gore i Bosne. Ljudi se vezuju za majstora kao za frizera ili zubara i mogu da kažem da ti ljudi koji dolaze kod mene nisu moje mušterije, nego i prijatelji“, objašnjava on.

U radionici se najčešće radi podešavanje instrumenata - visina žica, kobilice, čivije. Sam Mihajlo je po obrazovanju inženjer menadžmenta, ali je završio i osnovnu muzičku školu - svirao je, kao i njegov otac, violončelo, što je dovoljno da može da proceni kako instrument „peva“.

„Svaki instrument, ako je napravljen na početku kako treba, i ako se održava kako treba, on nema vek trajanja. To je drvo, ono uvek može da se popravi i sanira bilo kakva pukotina. Bitno je i održavati ga kako treba“, kaže Mihajlo i razvejava jednu zabludu: "Ne znači da, ako je instrument star, da je skup i kvalitetan. Može instrument biti jako star i jako loš. Ali ako je on u startu bio dobar i ako se dobro održavao, može doživeti bilo koju starost i vremenom samo dobija na ceni“.

Iako je jedini graditelj violina u Novom Sadu voleo bi da dobije konkurenciju.

„I u Norveškoj dok sam radio bilo je više radionica za popravku instrumenata i sve su dobro radile. Jer ponavljam - to nije samo popravka, to je poverenje, to je odnos. Muzičari međusobno razmenjuju utiske i preporučuju kod koga treba otići ako ima problem s instrumentom. Meni je cilj da im podesim instrument tako da im olakšam sviranje“, zaključuje Mihajlo Rakić.

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.