МАЈСТОР ЗА ВИОЛИНЕ У ПОШТАНСКОЈ Код Михајла Ракића инструмент добија нови глас и век

Како је масовна производња узимала све више маха, полако су замирале и неке занатске радње, али може се рећи да се Поштанска не да. И не само то, већ се у тој улици налазе заиста јединствени и раритетни занати не само за Нови Сад, већ и Војводину и Србију.

Један од тих локала скренуће пажњу пролазницима садржајем излога, јер се у њему налазе инструменти. 

А иза стаклених врата дочекаће вас простор који је и радионица и продавница, али са душом. То је простор у коме музика има и облик и изглед и у којој су многе виолине, виоле и виолончела поново добиле прилику да поново зазвуче и засвирају. Уз осмех и предусретљивост брачног пара Ракић, који ће се потрудити да вам изађу у сусрет уколико имате неки проблем или жељу, амбијент се чини готово као да сте дошли на породично дружење.

Михајло Ракић, један је од ретких градитеља гудачких инструмената у Србији, а једини у Новом Саду. И зато у његов Атеље радионица Ракић углавном место где се долази с намером. Било да се купи неки део за гудачки инструмент, да се отклони квар, процени вредност инструмента, изнајми или купи, све од тога се у његовом атељеу може урадити. 

За Страдиварија, Гварнерија и Аматија, као градитеље виолина, чуо је цео свет и њихове виолине вреде милионе. Али многи музичари данашњице с наших просторима и региона чули су за Стевана Ракића, који је овај Атеље Ракић у Поштанској отворио и 1999. године, а његов син Михајло наставио породичну традицију, иако, како признаје, превасходно поправља него што израђује инструменте.

Како каже наш саговорник, одрастајући уз оца у радионици међу гудалима, шмирглама, кобилицама и жицама и сам је полако ушао у тај посао.

„Мој отац је био виолончелиста и професор музичкој школи, али је увек волео да радуцка, да нешто поправља. Деведесетих година је, у том чудном времену, отворио радионицу и званично почео да поправља инструменте“, присећа се Михајло. Због несташице опреме током санкција, његова мајка Ана, уз знање немачког, путовала је у иностранство и доносила неопходне делове и материјал за рад.

Посао се полако развијао - од кућне радионице до локала у коме је Михајло 2013. почео да ради уз оца. Године 2015. указала му се прилика да ради у норвешкој радионици за инструменте, коју није могао да одбије.

„Посао мајстора за инструменте углавном се ради из љубави, не за плату. Тамо сам се осамосталио, радио, основао породицу. Али, када је дошло време да купимо стан и да деца крену у школу, одлучили смо да се вратимо у Србију“, каже он.

Од 2019. године Михајло је преузео посао у потпуности. Његов отац се пензионисао, а убрзо је дошла и пандемија, што је додатно учврстило одлуку да настави породичну традицију. Данас му у радионицу долазе свирачи из целе Србије и региона.

„Највише радим са ученицима, студентима, професорима, али и са професионалцима из Српског народног позоришта и Симфонијског оркестра. Имам и клијенте из Црне Горе и Босне. Људи се везују за мајстора као за фризера или зубара и могу да кажем да ти људи који долазе код мене нису моје муштерије, него и пријатељи“, објашњава он.

У радионици се најчешће ради подешавање инструмената - висина жица, кобилице, чивије. Сам Михајло је по образовању инжењер менаџмента, али је завршио и основну музичку школу - свирао је, као и његов отац, виолончело, што је довољно да може да процени како инструмент „пева“.

„Сваки инструмент, ако је направљен на почетку како треба, и ако се одржава како треба, он нема век трајања. То је дрво, оно увек може да се поправи и санира било каква пукотина. Битно је и одржавати га како треба“, каже Михајло и развејава једну заблуду: "Не значи да, ако је инструмент стар, да је скуп и квалитетан. Може инструмент бити јако стар и јако лош. Али ако је он у старту био добар и ако се добро одржавао, може доживети било коју старост и временом само добија на цени“.

Иако је једини градитељ виолина у Новом Саду волео би да добије конкуренцију.

„И у Норвешкој док сам радио било је више радионица за поправку инструмената и све су добро радиле. Јер понављам - то није само поправка, то је поверење, то је однос. Музичари међусобно размењују утиске и препоручују код кога треба отићи ако има проблем с инструментом. Мени је циљ да им подесим инструмент тако да им олакшам свирање“, закључује Михајло Ракић.

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина prеss, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.