NESUĐENI KOŠARKAŠ POSTAO LEGENDA ZAHVALJUJUĆI PRVOM TURNIRU U NOŽNOM TENISU NA ŠTRANDU „Autorski pečat” ostavio na vlažnom dunavskom pesku

Iako, zbog teškog oblika žutice, nije izgradio veću i uspešniju košarkašku karijeru, on čitav život živi uz i kroz sport(ove). Uspehe je, ipak, ostvarivao na plaži Štrand, gde je izrastao u legendu nožnog, a onda i tenisa koji se igra glavom, u čemu je bio višestruki prvak. 

I ne samo to, njegovo ime dobro je znano i u svetu muzike, bio je šef kabineta Boška Peroševića, a danas se bavi privatnim biznisom.

– Sve do trenutka kada su, 1970. godine, naši zlatni košarkaši osvojili Svetsko prvenstvo u Ljubljani, većina tadašnjih gradskih klinaca, među kojima sam bio i ja, igrala je fudbal – kaže Čeroja. – To i ne treba da čudi, jer je Vojvodina, naša Voša, 1966. godine osvojila državno prvenstvo i donela prvu titulu u naš grad. Treneri omladinskih kategorija tada su vredno radili, skautirali decu po kvartovima i učili ih fudbalskoj igri. Mi, govorim o dečacima s Grbavice, imali smo tu privilegiju da možemo da odemo na skoro svaki trening „crveno-belih”, tamo na starom pomoćnom terenu.

Čerevicki se sam prijavio da trenira fudbal.

– Prvi put prijavio sam se kod Stevana Sekereša, koji je bio trener, ali i igrač šampionskog tima. Bilo je to na fudbalskom igralištu, prekoputa Sajma. Nedugo posle toga, međutim, doživeo sam ozbiljnu povredu na letovanju sa školom u Novom Vinodolskom, pa sam i operisan u Dečjoj bolnici na riječkoj Kantridi. Sva sreća, dr Ljubo Šantel sve to sredio je veoma dobro, jer sam došao u početnoj fazi ozbiljne bolesti, i to me je privremeno odvojilo od fudbalice. Ipak, moje fizičko stanje je ubrzo dovedeno u red, pa sam počeo da igram basket. Moj prvi trener bio je čuveni Profa, Branislav Belička, tadašnji nastavnik fizičkog u Osnovnoj školi „Sonja Marinković”, koju, doduše, nisam pohađao. On je bukvalno bio proizvođač sportskih talenata, jer su njegovi učenici non-stop pobeđivali na školskim takmičenjima u ekipnim sportovima. Sećam se, jednog dana otišli smo do terena na Eđšegu, na basket… Dok smo igrali, prišao mi je Silvester Tot Vistika i upitao me da li mogu da ostanem na treningu juniora. Ostao sam i ubrzo postao član Vojvodine, a Profi baš nije bilo milo zbog toga.

Nažalost, Čerevicki nije imao dužu seniorsku karijeru, iako je nagoveštavao lep potencijal. 

– Nisam postao poznat igrač, jer me je teška žutica odvojila od košarke već na polovini debitantske sezone, u tadašnjoj Drugoj saveznoj ligi SFRJ, koja je bila jača i kvalitetnija od ovih današnjih domaćih takmičenja. Većina uspeha koje sam imao na košarkaškom terenu desila se tokom mog srednjoškolskog perioda, između 1970. i 1975, kada smo mi tzv. građevinci imali strašan tim sastavljen od četiri igrača Voše, trojice iz Radničkog, dvojice iz Futoga, jednog iz novosadskog Partizana, uz dvojicu basketaša. Trener nam je bio profesor Nebojša Ninkov, vrsni i priznati sportski stručnjak, pa smo igrali u sva četiri finala srednjoškolskih prvenstava, a dva puta smo tamo pobedili. Vrhunac je za mene bio poziv u juniorsku reprezentaciju Vojvodine, koju je predvodio Vladan Marković iz Pančeva. Igrali smo na turniru Prvenstva Jugoslavije u Dravogradu i ostavili izvanredan utisak, čak smo pobedili selekciju BiH, za koju su nastupali kasnije svetski poznati asovi Ratko Radovanović i Bosiočić. Turnir je osvojila prejaka reprezentacija Hrvatske, čija je prva petorka igrala u sastavu: Knego, Mihovil Nakić, Mohorović, Miholić i Sulimanović. Što bi klinci danas rekli – „zlo” od ekipe.

Košarka je bila i ostala velika ljubav Aleksandra Čerevickog, pa pamti mnoge, za druge, već zaboravljene podatke.

– Juniori Voše osvajali su prvenstva Pokrajine i često igrali u završnicama prvenstva Srbije. Pamtim pobedu nad Crvenom zvezdom na kvalifikacionom turniru u Valjevu, kada sam postigao koš za pobedu u poslednjem minutu, čime smo Beograđane izbacili sa završnog turnira, kao i pobedu nad favorizovanim Partizanom, sa sve Todorićem, u nastavku kvalifikacija u Beogradu. U to vreme novosadski klub je ulagao u omladinski pogon, tako da su juniori prelazili u prvi tim, u mojoj generaciji smo čak nas petorica u tome uspeli (Sremac, Nota, Njoki, Ljuba i ja), a u prethodnoj četvorica (Geza, Steva, Brana i Siniša). Jedini „stranci” bila su trojica Beograđana – Bata Jelić, Zvonko Iljadica i Toma Damnjanović, uz naše vedete Gušića i Maleševića, kao i Bangeju Avramova iz novosadskog Partizana. U jedinoj prvoligaškoj sezoni, u sezoni 1974–1975, dovedeni su iz Zrenjanina Laslo Hajnal i Zlatoje Nestorov. Dakle, u to vreme u klubovima nije bilo ni govora o današnjoj praksi dovođenja „autlet legionara”, kojima je jedino bitno da potpišu što izdašniji ugovor.

Osvrnuo se ukratko i na trenutno stanje u novosadskoj košarci.

– U Novom Sadu su u vreme Jugoslavije postojala dve jake ženske prvoligaške ekipe, Vojvodina i Partizan, u kojima je igralo pet reprezentativki (Veger, Gal, Tot, Stošić, Bašić). Imao je naš grad plejadu dobrih trenera, poput Demšara, Ratgebera starijeg, Mezeija, Minje, Tota i Gala, ali je, i pored toga, košarka u Novom Sadu doživela sunovrat. Jedina svetla tačka su novosadski basketaši „3X3”, koji već dugo dominiraju svetskom scenom.

Kada je prekinuo da igra košarku, to nije značilo da je Čeroja prestao da se bavi sportom. Tražio je, i pronalazio, zanimljive igre, u kojima je takođe imao dosta uspeha. Nisu to, naravno, bili veliki, takmičarski rezultati na državnom nivou, ali su svakako ostali upisani u sportskim analima grada smeštenog na levoj obali Dunava, odmah ispod Petrovaradinske tvrđave. 

– Uz obalu Dunava, na vlažnom pesku, već decenijama igra se nožni tenis. Prvi turnir u ovom posebnom, štrandaroškom sportu održan je 1984. godine, a pobednici u seniorskoj konkurenciji bili smo Mile Lavrnić i ja, posle izvanrednog finala u kojem smo pobedili Vladu Lavrnića i Lazara Bukinca, koji su do tada važili za najjači par. Tokom narednih pet-šest godina osvojio sam još tri turnira, u paru s Milanom Đurišićem, a onda i Dragoljubom Bekvalcem. Doveli smo igru do savršenstva, uz veoma jake udarce, tako da je s vremenom sve to postalo nezanimljivo za gledanje. Zato smo ustanovili još jedan tipično novosadski sport – tenis glavom, u kojem se lopta u polje protivnika prebacuje isključivo, kao što i naziv kaže, udarcem glavom. Radi se izuzetno atraktivnoj igri, a i tu sam osvojio dva takmičenja – prvo i četvrto, jednom u paru s dobro znanim Miodragom Petrikom, fudbalskim magom, a drugi put s mojim košarkašem Branimirom Petrićem Čaurom. Nakon toga sam se, sa samo 34 godine, totalno povukao sa svih takmičenja na Štrandu.

„Prva ljubav zaborava nema”, kažu stihovi pesme, pa je Čeroja ostao sa fudbalom i uz njega, ali uz onaj koji se igra na manjim, uglavnom rukometnim terenima.

– Veliki sam ljubitelj malog fudbala, igrao sam ga svuda, na Đačkom igralištu najviše, ali i na Sajmištu, u Sonji, i svuda gde se to moglo. Nastupio sam nekoliko puta na nekada velikom „Dnevnikovom“ turniru, ali bez većeg uspeha i u manje poznatim ekipama. Jednog dana me je pozvao Bane Milovanović, najveći entuzijasta novosadskog malog fudbala, s molbom da mu pomognem oko osnivanja prvog kluba malog fudbala u APV. To je bilo potrebno da bi momci mogli da se takmiče u Ligi Jugoslavije. Rečeno – učinjeno. Uz pomoć novosadskog advokata Gorana Ilića, napisan je Statut, pripremljeni svi papiri, pa je, 1989, na Osnivačkoj skupštini u amfiteatru Spensa, uz moju uvodnu besedu, osnovan KMF „Tango“. Za predsednika je tada izabran poznati sportski novinar Lazar Ludoški. Kroz klub su prodefilovali najjači igrači malog fudbala, njihova imena sve govore: Petrika, Gajić, Homa, Cimbal, Mujezinović, Orlović, Pajević, oba Plavšića, Bošnjak... Osvojeni su mnogi trofeji, ali, nažalost, danas se klub više ne takmiči.

Uz sve poslovne obaveze koje je imao, a ima ih i danas, Čerevicki se sportski nikako nije smirivao.

– Novi sport koji je u ekspanziji, u kojem su donedavno dominirali Mađari i Rumuni, počeo je da se kod nas razvija velikim koracima. Tada su se na sceni pojavili, pre nekih pet godina, „neki novi klinci“ s novosadskog Štranda i počeli da osvajaju svetske titule. Radi se o višegodišnjim prvacima u tenisu glavom, a to su Nikola Mitro i Bogdan Marojević, koji su se do sada penjali tri puta na najvišu svetsku stepenicu, uz još mnogo osvojenih turnira širom Evrope i sveta. Siguran sam da im je iskustvo, uigranost i spretnost sa Štranda bitno pomogla da se umešaju u svetski vrh. U tu priču sam uključen više zbog autorskog pečata u tenisu glavom, tu sam, za sada, onako iz pozadine, ali ću se svakako jače aktivirati kada totalno odem u penziju.

Za kraj, ostavio je Čeroja i priču o tenisu, koji je igrao kao veteran i čak stigao do svetske veteranske rang-liste.

– Sredinom 90-ih godina prošlog veka, vodio sam ćerku na TK Indeks i, čekajući da završi treninge, nekako se primio na taj sport. Jedan od trenera mi je rekao da imam „osećaj za filing”, pa sam postao redovan u klubu gde su radili treneri Pera Hrnčić, Zoran Sekulić Seksika, čika Pera Mišić i moj pokojni brat Želimir Jurčić, sve bivši igrači, što je davalo ozbiljnost klubu. Tu je postavljen i prvi teniski balon u Novom Sadu, a za otvaranje, naravno uz muziku i klopu, moja supruga je napravila „srneća leđa” sa izgledom tog balona, dok je čuveni Mića kuvar napravio nesvakidašnje (pred)jelo od šunke. U Novom Sadu tada je bila razvijena rekreacija u klubovima kao što su Indeks, „6. maj”, Novi Sad, As, Vojvodina i još nekoliko manjih.  Učestvovao sam godinama na veteranskim turnirima u organizaciji TSV, gde je „veteranski odeljak” vodio Đorđe Motok Šaki. Tu je bilo najvažnije da što pre ispadneš i na miru pijuckaš hladno pivo, dok se ovi bolji muče po suncu. Išlo se i na turnire u Budimpeštu i na Balaton, kao i na druženja s drugim klubovima. Zanimljivo je to da sam se, 2010, našao i na svetskoj ITF veteranskoj listi, s plasmanom oko 650 mesta. Osvojio sam svega nekoliko manjih turnira, i to u dublu sa Sašom Miljkovićem („Olimpija”), Brankom Paravinjom („Riđica open”), odnosno Draganom Krnjetinom („Šid open”). U paru sa Milanom Miladinovićem Nišlijom, uzeo sam prestižni Triglav biznis turnir u Srbiji, a potom i treće mesto na Mastersu u Umagu. Tamo smo upoznali teniske veličine kao što su trojica osvajača Vimbldona – Goran Ivanišević, Pet Keš i Ričard Krajiček, slikali se sa Simonom, Monfisom... Nezaboravno! – podvukao je crtu pod, verujemo, zanimljivu priču Aleksandar Čerevicki. 

Aleksandar Predojević