НЕСУЂЕНИ КОШАРКАШ ПОСТАО ЛЕГЕНДА ЗАХВАЉУЈУЋИ ПРВОМ ТУРНИРУ У НОЖНОМ ТЕНИСУ НА ШТРАНДУ „Ауторски печат” оставио на влажном дунавском песку

Иако, због тешког облика жутице, није изградио већу и успешнију кошаркашку каријеру, он читав живот живи уз и кроз спорт(ове). Успехе је, ипак, остваривао на плажи Штранд, где је израстао у легенду ножног, а онда и тениса који се игра главом, у чему је био вишеструки првак. 

И не само то, његово име добро је знано и у свету музике, био је шеф кабинета Бошка Перошевића, а данас се бави приватним бизнисом.

– Све до тренутка када су, 1970. године, наши златни кошаркаши освојили Светско првенство у Љубљани, већина тадашњих градских клинаца, међу којима сам био и ја, играла је фудбал – каже Чероја. – То и не треба да чуди, јер је Војводина, наша Воша, 1966. године освојила државно првенство и донела прву титулу у наш град. Тренери омладинских категорија тада су вредно радили, скаутирали децу по квартовима и учили их фудбалској игри. Ми, говорим о дечацима с Грбавице, имали смо ту привилегију да можемо да одемо на скоро сваки тренинг „црвено-белих”, тамо на старом помоћном терену.

Черевицки се сам пријавио да тренира фудбал.

– Први пут пријавио сам се код Стевана Секереша, који је био тренер, али и играч шампионског тима. Било је то на фудбалском игралишту, прекопута Сајма. Недуго после тога, међутим, доживео сам озбиљну повреду на летовању са школом у Новом Винодолском, па сам и оперисан у Дечјој болници на ријечкој Кантриди. Сва срећа, др Љубо Шантел све то средио је веома добро, јер сам дошао у почетној фази озбиљне болести, и то ме је привремено одвојило од фудбалице. Ипак, моје физичко стање је убрзо доведено у ред, па сам почео да играм баскет. Мој први тренер био је чувени Профа, Бранислав Беличка, тадашњи наставник физичког у Основној школи „Соња Маринковић”, коју, додуше, нисам похађао. Он је буквално био произвођач спортских талената, јер су његови ученици нон-стоп побеђивали на школским такмичењима у екипним спортовима. Сећам се, једног дана отишли смо до терена на Еђшегу, на баскет… Док смо играли, пришао ми је Силвестер Тот Вистика и упитао ме да ли могу да останем на тренингу јуниора. Остао сам и убрзо постао члан Војводине, а Профи баш није било мило због тога.

Нажалост, Черевицки није имао дужу сениорску каријеру, иако је наговештавао леп потенцијал. 

– Нисам постао познат играч, јер ме је тешка жутица одвојила од кошарке већ на половини дебитантске сезоне, у тадашњој Другој савезној лиги СФРЈ, која је била јача и квалитетнија од ових данашњих домаћих такмичења. Већина успеха које сам имао на кошаркашком терену десила се током мог средњошколског периода, између 1970. и 1975, када смо ми тзв. грађевинци имали страшан тим састављен од четири играча Воше, тројице из Радничког, двојице из Футога, једног из новосадског Партизана, уз двојицу баскеташа. Тренер нам је био професор Небојша Нинков, врсни и признати спортски стручњак, па смо играли у сва четири финала средњошколских првенстава, а два пута смо тамо победили. Врхунац је за мене био позив у јуниорску репрезентацију Војводине, коју је предводио Владан Марковић из Панчева. Играли смо на турниру Првенства Југославије у Дравограду и оставили изванредан утисак, чак смо победили селекцију БиХ, за коју су наступали касније светски познати асови Ратко Радовановић и Босиочић. Турнир је освојила прејака репрезентација Хрватске, чија је прва петорка играла у саставу: Кнего, Миховил Накић, Мохоровић, Михолић и Сулимановић. Што би клинци данас рекли – „зло” од екипе.

Кошарка је била и остала велика љубав Александра Черевицког, па памти многе, за друге, већ заборављене податке.

– Јуниори Воше освајали су првенства Покрајине и често играли у завршницама првенства Србије. Памтим победу над Црвеном звездом на квалификационом турниру у Ваљеву, када сам постигао кош за победу у последњем минуту, чиме смо Београђане избацили са завршног турнира, као и победу над фаворизованим Партизаном, са све Тодорићем, у наставку квалификација у Београду. У то време новосадски клуб је улагао у омладински погон, тако да су јуниори прелазили у први тим, у мојој генерацији смо чак нас петорица у томе успели (Сремац, Нота, Њоки, Љуба и ја), а у претходној четворица (Геза, Стева, Брана и Синиша). Једини „странци” била су тројица Београђана – Бата Јелић, Звонко Иљадица и Тома Дамњановић, уз наше ведете Гушића и Малешевића, као и Бангеју Аврамова из новосадског Партизана. У јединој прволигашкој сезони, у сезони 1974–1975, доведени су из Зрењанина Ласло Хајнал и Златоје Несторов. Дакле, у то време у клубовима није било ни говора о данашњој пракси довођења „аутлет легионара”, којима је једино битно да потпишу што издашнији уговор.

Осврнуо се укратко и на тренутно стање у новосадској кошарци.

– У Новом Саду су у време Југославије постојала две јаке женске прволигашке екипе, Војводина и Партизан, у којима је играло пет репрезентативки (Вегер, Гал, Тот, Стошић, Башић). Имао је наш град плејаду добрих тренера, попут Демшара, Ратгебера старијег, Мезеија, Миње, Тота и Гала, али је, и поред тога, кошарка у Новом Саду доживела суноврат. Једина светла тачка су новосадски баскеташи „3X3”, који већ дуго доминирају светском сценом.

Када је прекинуо да игра кошарку, то није значило да је Чероја престао да се бави спортом. Тражио је, и проналазио, занимљиве игре, у којима је такође имао доста успеха. Нису то, наравно, били велики, такмичарски резултати на државном нивоу, али су свакако остали уписани у спортским аналима града смештеног на левој обали Дунава, одмах испод Петроварадинске тврђаве. 

– Уз обалу Дунава, на влажном песку, већ деценијама игра се ножни тенис. Први турнир у овом посебном, штрандарошком спорту одржан је 1984. године, а победници у сениорској конкуренцији били смо Миле Лаврнић и ја, после изванредног финала у којем смо победили Владу Лаврнића и Лазара Букинца, који су до тада важили за најјачи пар. Током наредних пет-шест година освојио сам још три турнира, у пару с Миланом Ђуришићем, а онда и Драгољубом Беквалцем. Довели смо игру до савршенства, уз веома јаке ударце, тако да је с временом све то постало незанимљиво за гледање. Зато смо установили још један типично новосадски спорт – тенис главом, у којем се лопта у поље противника пребацује искључиво, као што и назив каже, ударцем главом. Ради се изузетно атрактивној игри, а и ту сам освојио два такмичења – прво и четврто, једном у пару с добро знаним Миодрагом Петриком, фудбалским магом, а други пут с мојим кошаркашем Бранимиром Петрићем Чауром. Након тога сам се, са само 34 године, тотално повукао са свих такмичења на Штранду.

„Прва љубав заборава нема”, кажу стихови песме, па је Чероја остао са фудбалом и уз њега, али уз онај који се игра на мањим, углавном рукометним теренима.

– Велики сам љубитељ малог фудбала, играо сам га свуда, на Ђачком игралишту највише, али и на Сајмишту, у Соњи, и свуда где се то могло. Наступио сам неколико пута на некада великом „Дневниковом“ турниру, али без већег успеха и у мање познатим екипама. Једног дана ме је позвао Бане Миловановић, највећи ентузијаста новосадског малог фудбала, с молбом да му помогнем око оснивања првог клуба малог фудбала у АПВ. То је било потребно да би момци могли да се такмиче у Лиги Југославије. Речено – учињено. Уз помоћ новосадског адвоката Горана Илића, написан је Статут, припремљени сви папири, па је, 1989, на Оснивачкој скупштини у амфитеатру Спенса, уз моју уводну беседу, основан КМФ „Танго“. За председника је тада изабран познати спортски новинар Лазар Лудошки. Кроз клуб су продефиловали најјачи играчи малог фудбала, њихова имена све говоре: Петрика, Гајић, Хома, Цимбал, Мујезиновић, Орловић, Пајевић, оба Плавшића, Бошњак... Освојени су многи трофеји, али, нажалост, данас се клуб више не такмичи.

Уз све пословне обавезе које је имао, а има их и данас, Черевицки се спортски никако није смиривао.

– Нови спорт који је у експанзији, у којем су донедавно доминирали Мађари и Румуни, почео је да се код нас развија великим корацима. Тада су се на сцени појавили, пре неких пет година, „неки нови клинци“ с новосадског Штранда и почели да освајају светске титуле. Ради се о вишегодишњим првацима у тенису главом, а то су Никола Митро и Богдан Маројевић, који су се до сада пењали три пута на највишу светску степеницу, уз још много освојених турнира широм Европе и света. Сигуран сам да им је искуство, уиграност и спретност са Штранда битно помогла да се умешају у светски врх. У ту причу сам укључен више због ауторског печата у тенису главом, ту сам, за сада, онако из позадине, али ћу се свакако јаче активирати када тотално одем у пензију.

За крај, оставио је Чероја и причу о тенису, који је играо као ветеран и чак стигао до светске ветеранске ранг-листе.

– Средином 90-их година прошлог века, водио сам ћерку на ТК Индекс и, чекајући да заврши тренинге, некако се примио на тај спорт. Један од тренера ми је рекао да имам „осећај за филинг”, па сам постао редован у клубу где су радили тренери Пера Хрнчић, Зоран Секулић Сексика, чика Пера Мишић и мој покојни брат Желимир Јурчић, све бивши играчи, што је давало озбиљност клубу. Ту је постављен и први тениски балон у Новом Саду, а за отварање, наравно уз музику и клопу, моја супруга је направила „срнећа леђа” са изгледом тог балона, док је чувени Мића кувар направио несвакидашње (пред)јело од шунке. У Новом Саду тада је била развијена рекреација у клубовима као што су Индекс, „6. мај”, Нови Сад, Ас, Војводина и још неколико мањих.  Учествовао сам годинама на ветеранским турнирима у организацији ТСВ, где је „ветерански одељак” водио Ђорђе Моток Шаки. Ту је било најважније да што пре испаднеш и на миру пијуцкаш хладно пиво, док се ови бољи муче по сунцу. Ишло се и на турнире у Будимпешту и на Балатон, као и на дружења с другим клубовима. Занимљиво је то да сам се, 2010, нашао и на светској ИТФ ветеранској листи, с пласманом око 650 места. Освојио сам свега неколико мањих турнира, и то у дублу са Сашом Миљковићем („Олимпија”), Бранком Паравињом („Риђица опен”), односно Драганом Крњетином („Шид опен”). У пару са Миланом Миладиновићем Нишлијом, узео сам престижни Триглав бизнис турнир у Србији, а потом и треће место на Мастерсу у Умагу. Тамо смо упознали тениске величине као што су тројица освајача Вимблдона – Горан Иванишевић, Пет Кеш и Ричард Крајичек, сликали се са Симоном, Монфисом... Незаборавно! – подвукао је црту под, верујемо, занимљиву причу Александар Черевицки. 

Александар Предојевић