DUBOK I OPASAN JAZ IZMEĐU ZAKONA I STVARNOSTI O FEMICIDU U SRBIJI Dr Dejanović: Nijedan protokol neće sprečiti zločin ako komšiluk ćuti, a društvo veruje da je to „privatna stvar“
U Srbiji, kao i u većem delu Balkana, rodno zasnovano ubistvo žena, femicid, spada, prema rečima dr Gorana Dejanovića, u najsurovije oblike nasilja nad ženama. Ali, kako je istakao, za razliku od mnogih zemalja Evrope, Srbija je u poslednjih deceniju i po značajno unapredila pravni okvir za prepoznavanje i procesuiranje ovakvih zločina.
Danas, femicid u Srbiji nije nepoznata ili ignorisana kategorija: stručni kadar, policijski i pravosudni sistem, brojne organizacije i stručna javnost sposobni su da ga prepoznaju, klasifikuju i sankcionišu u skladu sa savremenim standardima.
Ipak, broj žena koje svake godine izgube život od ruke najbližih svedoči da se između zakona i stvarnosti i dalje prostire dubok i opasan jaz.
Poreklo i terminološka preciznost
Pojam femicid (engl. Femicide; šp. Feminicidio) u savremenoj upotrebi vezuje se za rad feministkinje Dajane E.H. Rasel, koja ga je 1976. upotrebila kako bi opisala ubistvo žena isključivo zbog njihove polne pripadnosti. Doktrina je naglašavala da su mnogi zločini nad ženama zapravo izraz sistemske mizoginije i kontrole. Danas se ovaj termin u Srbiji i regionu koristi sve češće, ali se u javnosti i dalje ponekad nejasno izjednačava s pojmovima poput „porodično nasilje“ ili „ubistvo u porodici“, čime se gubi ključna specifičnost: žrtva je ubijena zato što je žena, a motiv je zasnovan na rodnoj pripadnosti i obrascima dominacije.
Pravna pozicija i kapacitet struke
Za razliku od mnogih bivših socijalističkih država, Srbija je, u procesu prilagođavanja evropskim standardima, razvila specijalizovane protokole za sprečavanje nasilja u porodici i unapredila kaznenu politiku. Femicid kao takav jeste prepoznat — kroz kvalifikacije teškog ubistva, nasilja u porodici i otežavajućih okolnosti koje uključuju rodnu motivaciju. Sudska praksa i stručni kadar, uključujući policijske službenike, tužioce, sudije i centre za socijalni rad, imaju znanje i alat da ovakve zločine procesuiraju i spreče.
Međutim, postoji strukturna prepreka koja ostaje: pravni okvir se često sudara s realnošću porodičnih odnosa, koji su u savremenom društvu sve složeniji i, paradoksalno, često nestabilniji nego u vreme tradicionalnih modela.
Mit o patrijarhatu i realnost liberalnog haosa
U domaćem javnom diskursu femicid se često pripisuje isključivo patrijarhalnim obrascima. Iako istorijsko nasleđe i dalje igra ulogu — naročito u manjim sredinama — danas, u uslovima liberalnih sloboda, nesređene porodične strukture, neformalna partnerstva, nestabilne ekonomske osnove i nedostatak dugoročnog socijalnog osiguranja postaju plodno tle za spiralu nasilja.
Žena koja trpi višegodišnje nasilje često nije sputana tradicijom, već nemoći da napusti nasilnika: nema gde, nema finansijsku sigurnost, nema podršku zajednice. U mnogim slučajevima žrtva svesno ostaje u nasilnom odnosu iz straha od osude, ekonomske propasti ili zato što institucije ne pružaju blagovremenu i efikasnu zaštitu.
Zato je jednostrano upiranje prstom u „patrijarhat“ nedovoljno i metodološki pogrešno. Realnost femicida danas je mnogo složenija: reč je o pukotinama modernog društva u kojem su tradicionalne porodične mreže oslabljene, a novi oblici zajedničkog života često ne garantuju sigurnost ni osnovnu brigu.
Viktimološka dimenzija i latencija
Većina slučajeva femicida ima dugu predistoriju. Psihičko, ekonomsko i fizičko nasilje, pretnje i ucene godinama prethode konačnom zločinu. Istraživanja pokazuju da u većini slučajeva ubica nije stranac, već suprug, bivši partner, sin ili bliski rođak. Problem je što su ovi činovi najčešće zatvoreni unutar četiri zida — i ostaju nevidljivi.
Latentnost femicida je problem ne samo Balkana, već i šire. Brojne žrtve nikada ne prijave nasilje. Ponekad prijave, ali se povuku. Ponekad institucije zakažu, reaguju formalno ili prekasno. U praksi se motiv rodne mržnje retko pojavljuje kao otežavajuća okolnost, iako je pravno moguće da bude kvalifikovan.
Statistički okvir i specifičnosti Balkana
Prema podacima domaćih organizacija i državnih tela, Srbija beleži između 20 i 35 slučajeva femicida godišnje, uz stotine pokušaja ubistava i hiljade prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja. Poređenja radi, u državama regiona slična je slika, s tim da Srbija često prednjači po jasnoći definicija i razvijenosti institucionalnog odgovora. Ipak, praksa i statistika pokazuju da same brojke ne znače ništa ako ne postoji društvena klima u kojoj će svaka žena biti zaštićena pre nego što bude kasno.
Gde je izlaz?
Srbija danas ima zakon. Ima kadar. Ima mehanizme. Ali nijedan zakon ne može da natera ženu da napusti nasilje ako nema gde ili je nesigurna u odlukama. Nijedan protokol neće sprečiti zločin ako komšiluk ćuti, a društvo veruje da je to „privatna stvar“. Nijedna edukacija nije dovoljna ako se ekonomska i socijalna podrška žrtvama svodi na telefonske brojeve.
Stoga, ozbiljan odgovor na femicid nije u beskonačnom ponavljanju termina „patrijarhat“ kao mantre, već u rešavanju stvarnih uzroka: u osnaživanju žena da same mogu da odu, u garantovanju realnih ekonomskih i stambenih alternativa i u stvaranju društva koje neće ignorisati nasilje dok ne postane ubistvo.
dr Goran Dejanović