ДУБОК И ОПАСАН ЈАЗ ИЗМЕЂУ ЗАКОНА И СТВАРНОСТИ О ФЕМИЦИДУ У СРБИЈИ Др Дејановић: Ниједан протокол неће спречити злочин ако комшилук ћути, а друштво верује да је то „приватна ствар“

Данас, фемицид у Србији није непозната или игнорисана категорија: стручни кадар, полицијски и правосудни систем, бројне организације и стручна јавност способни су да га препознају, класификују и санкционишу у складу са савременим стандардима.

Ипак, број жена које сваке године изгубе живот од руке најближих сведочи да се између закона и стварности и даље простире дубок и опасан јаз.

Порекло и терминолошка прецизност

Појам фемицид (енгл. Фемициде; шп. Феминицидио) у савременој употреби везује се за рад феминисткиње Дајане Е.Х. Расел, која га је 1976. употребила како би описала убиство жена искључиво због њихове полне припадности. Доктрина је наглашавала да су многи злочини над женама заправо израз системске мизогиније и контроле. Данас се овај термин у Србији и региону користи све чешће, али се у јавности и даље понекад нејасно изједначава с појмовима попут „породично насиље“ или „убиство у породици“, чиме се губи кључна специфичност: жртва је убијена зато што је жена, а мотив је заснован на родној припадности и обрасцима доминације.

Правна позиција и капацитет струке

За разлику од многих бивших социјалистичких држава, Србија је, у процесу прилагођавања европским стандардима, развила специјализоване протоколе за спречавање насиља у породици и унапредила казнену политику. Фемицид као такав јесте препознат — кроз квалификације тешког убиства, насиља у породици и отежавајућих околности које укључују родну мотивацију. Судска пракса и стручни кадар, укључујући полицијске службенике, тужиоце, судије и центре за социјални рад, имају знање и алат да овакве злочине процесуирају и спрече.

Међутим, постоји структурна препрека која остаје: правни оквир се често судара с реалношћу породичних односа, који су у савременом друштву све сложенији и, парадоксално, често нестабилнији него у време традиционалних модела.

Мит о патријархату и реалност либералног хаоса

У домаћем јавном дискурсу фемицид се често приписује искључиво патријархалним обрасцима. Иако историјско наслеђе и даље игра улогу — нарочито у мањим срединама — данас, у условима либералних слобода, несређене породичне структуре, неформална партнерства, нестабилне економске основе и недостатак дугорочног социјалног осигурања постају плодно тле за спиралу насиља.

Жена која трпи вишегодишње насиље често није спутана традицијом, већ немоћи да напусти насилника: нема где, нема финансијску сигурност, нема подршку заједнице. У многим случајевима жртва свесно остаје у насилном односу из страха од осуде, економске пропасти или зато што институције не пружају благовремену и ефикасну заштиту.

Зато је једнострано упирање прстом у „патријархат“ недовољно и методолошки погрешно. Реалност фемицида данас је много сложенија: реч је о пукотинама модерног друштва у којем су традиционалне породичне мреже ослабљене, а нови облици заједничког живота често не гарантују сигурност ни основну бригу.

Виктимолошка димензија и латенција

Већина случајева фемицида има дугу предисторију. Психичко, економско и физичко насиље, претње и уцене годинама претходе коначном злочину. Истраживања показују да у већини случајева убица није странац, већ супруг, бивши партнер, син или блиски рођак. Проблем је што су ови чинови најчешће затворени унутар четири зида — и остају невидљиви.

Латентност фемицида је проблем не само Балкана, већ и шире. Бројне жртве никада не пријаве насиље. Понекад пријаве, али се повуку. Понекад институције закажу, реагују формално или прекасно. У пракси се мотив родне мржње ретко појављује као отежавајућа околност, иако је правно могуће да буде квалификован.

Статистички оквир и специфичности Балкана

Према подацима домаћих организација и државних тела, Србија бележи између 20 и 35 случајева фемицида годишње, уз стотине покушаја убистава и хиљаде пријављених случајева породичног насиља. Поређења ради, у државама региона слична је слика, с тим да Србија често предњачи по јасноћи дефиниција и развијености институционалног одговора. Ипак, пракса и статистика показују да саме бројке не значе ништа ако не постоји друштвена клима у којој ће свака жена бити заштићена пре него што буде касно.

Где је излаз?

Србија данас има закон. Има кадар. Има механизме. Али ниједан закон не може да натера жену да напусти насиље ако нема где или је несигурна у одлукама. Ниједан протокол неће спречити злочин ако комшилук ћути, а друштво верује да је то „приватна ствар“. Ниједна едукација није довољна ако се економска и социјална подршка жртвама своди на телефонске бројеве.

Стога, озбиљан одговор на фемицид није у бесконачном понављању термина „патријархат“ као мантре, већ у решавању стварних узрока: у оснаживању жена да саме могу да оду, у гарантовању реалних економских и стамбених алтернатива и у стварању друштва које неће игнорисати насиље док не постане убиство.

др Горан Дејановић