KADA SE MAMA I TATA RAZDVOJE, DETE ČESTO NOSI TERET KOJI MU NE PRIPADA Ono nije ni glasnik, ni sudija, niti saveznik jednog od roditelja, kaže psiholog
U Srbiji je tokom 2025. godine razvedeno 10.148 brakova, 4,4 odsto manje nego godinu ranije.
Iza statistike, međutim, ostaje daleko složenije pitanje: kako posle prestanka braka sačuvati roditeljstvo i sprečiti da dete postane sredstvo u sukobu bivših partnera.
Poslednji potpuni podaci o vršenju roditeljskog prava pokazuju da su 2024. godine razvedena 5.544 braka s izdržavanom decom. Majke su samostalno vršile roditeljsko pravo u 3.764 slučaja, odnosno u 67,9 odsto razvoda, očevi u 604 slučaja ili 10,9 odsto, dok su oba roditelja zajednički vršila roditeljsko pravo u 1.115 slučajeva, odnosno u 20,1 odsto.
Iako se u javnosti najčešće govori o tome „kome je dete pripalo“, dečji psiholog Marina Oros upozorava na to da formalna odluka suda ne otkriva kako će porodica zaista funkcionisati posle razvoda.
– Kada prestane bračna ili partnerska zajednica, roditeljski savez morao bi da opstane. Naš posao nije da se svrstamo uz majku ili oca, već da pomognemo da oba roditelja ojačaju svoje roditeljske kapacitete i da dete ostane u središtu pažnje – kaže Oros.
Ona radi sa decom koja prolaze kroz razvod roditelja, ali ne obavlja procene na osnovu kojih sud odlučuje o vršenju roditeljskog prava.
– To je posao sudskog veštaka, koji razgovara s roditeljima i detetom, sprovodi psihološko testiranje i procenjuje roditeljske kapacitete. Konačnu odluku, međutim, donosi sud, koji nije obavezan da u potpunosti prihvati nalaz veštaka – ističe Marina Oros.
Kada se roditelji sporazumeju, mogu zajednički da vrše roditeljsko pravo, pod uslovom da sud proceni da je njihov dogovor u najboljem interesu deteta. Sporazumom se određuje prebivalište deteta i način donošenja važnih odluka. Ako dogovora nema, sud odlučuje koji će roditelj samostalno vršiti roditeljsko pravo, određuje izdržavanje i uređuje kontakte deteta sa drugim roditeljem. vno precizno, posle razvoda se ne „dodeljuje starateljstvo“. Starateljstvo se odnosi na decu bez roditeljskog staranja, dok se u brakorazvodnom postupku odlučuje o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava.
Posao sudskog veštaka nije da se svrsta uz majku ili oca, već da pomogne da oba roditelja ojačaju svoje roditeljske kapacitete i da dete ostane u središtu pažnje
Samostalno vršenje roditeljskog prava ne znači da je drugi roditelj izbrisan iz života deteta. On i dalje ima pravo i dužnost da održava lične odnose sa detetom i da učestvuje u odlučivanju o pitanjima koja bitno utiču na njegov život, kao što su školovanje, veći medicinski zahvati ili promena prebivališta, osim ako mu je roditeljsko pravo ograničeno ili oduzeto, kaže Oros i dodaje da se psiholozi često nađu uvučeni u sukob bivših supružnika. Roditelji, ponekad i po savetu advokata, donose snimke deteta koje plače, budi se noću ili se posle boravka kod drugog roditelja vraća uznemireno, pokušavajući da izveštaj psihologa upotrebe kao dokaz pred sudom.
– Moji nalazi su zato neutralni. Ne izjašnjavam se o tome kom roditelju dete treba da bude povereno. Primarni profesionalni interes jeste dete, a ne pobeda jednog roditelja u sporu – naglašava naša sagovonica.
Razvod je za odrasle gubitak koji pokreće proces tugovanja, ali roditeljska funkcija mora da opstane i u vreme kada su bivši partneri povređeni, ljuti ili uplašeni. Dete se istovremeno prilagođava novom domu, drugačijoj svakodnevici, mogućoj promeni škole i rasporedu kontakata sa roditeljem sa kojim više ne živi.
– Što je dete mlađe, više zavisi od neposrednog prisustva i brige roditelja. Posebno ga pogađa osećaj da mora da izabere stranu. Za dete ne postoje dve strane. Postoje mama i tata – kaže Marina Oros.
Posledice mogu biti anksioznost, povlačenje, depresivnost, bolovi u stomaku, glavobolje i pad školskog postignuća. Deca neretko veruju i da su sama izazvala razvod: da se roditelji ne bi rastali da su bila mirnija, uspešnija ili „bolja“. Jedan od najvažnijih zadataka psihologa zato je da detetu pomogne da razume da nije krivo za raspad braka.
Zajedničko starateljstvo nije matematika, odnosno zajedničko vršenje roditeljskog prava ne znači da dete mora da provodi tačno polovinu vremena kod svakog roditelja. I u Srbiji i u većem delu Evrope moguće je da oba roditelja zajedno donose važne odluke, a da dete pretežno živi u jednom domaćinstvu.
Podela svakodnevne brige
Kada jedan roditelj ne plaća izdržavanje, teret svakodnevne brige postaje još neravnopravniji. Od 2025. godine u Srbiji postoji Alimentacioni fond, iz kojeg dete može da dobije privremeno izdržavanje ako je pokrenut izvršni postupak, a naplata od dužnika nije uspela duže od dva meseca. Država potom isplaćeni novac, sa kamatom, potražuje od roditelja koji nije izvršio obavezu. Fond može da spreči da dete ostane bez novca koji mu pripada, ali ne može da nadoknadi odsustvo roditelja, niti da obezbedi stvarnu podelu svakodnevne brige. Upravo zato Oros naglašava da pitanje posle razvoda nije samo ko plaća i na kojoj je adresi dete prijavljeno, već ko ga vodi kod lekara, prati u školu, poznaje njegove prijatelje i ostaje dostupan kada mu je potreban.
Evropska unija nema jedinstven porodični zakon koji propisuje jedan model, već se pravila razlikuju od države do države. raživanja u evropskim zemljama pokazuju da oko petine dece razdvojenih roditelja provodi najmanje trećinu vremena u oba doma, ali su razlike velike: takvi aranžmani češći su u severnoj i zapadnoj Evropi, dok su u drugim zemljama i dalje izuzetak.
U Belgiji približno svako treće dete razvedenih roditelja naizmenično živi u oba doma, a u Italiji tek oko svakog dvadesetog. Smatra se da raspored mora da se procenjuje prema potrebama konkretnog deteta. Nije isto da li roditelji žive blizu, da li dete zadržava školu, prijatelje i aktivnosti, ili zbog svakog odlaska kod drugog roditelja propušta rođendane, treninge i druženja.
Odrasli ponekad misle da detetu nije važno gde će provesti određeni vikend. U nekoj fazi razvoja to mu može biti izuzetno važno. Podela vremena pola-pola nije sama po sebi ni naprednija ni pravednija ako za dete znači stalno preseljavanje i gubitak osećaja doma – objašnjava ona.
Najštetnija je praksa u kojoj dete postaje posrednik.
– Roditelji kažu: „Reci mami“ ili „Kaži tati“. Čak i kada poruka nije neprijatna, dete je može doživeti kao teret. Ono ne sme da bude ni glasnik, ni pregovarač, ni neko ko rešava odnose odraslih. Roditelji imaju telefone i dužni su da razgovaraju neposredno – zaključuje Marina Oros.
Ivana Radoičić
