КАДА СЕ МАМА И ТАТА РАЗДВОЈЕ, ДЕТЕ ЧЕСТО НОСИ ТЕРЕТ КОЈИ МУ НЕ ПРИПАДА Оно није ни гласник, ни судија, нити савезник једног од родитеља, каже психолог
У Србији је током 2025. године разведенo 10.148 бракова, 4,4 одсто мање него годину раније.
Иза статистике, међутим, остаје далеко сложеније питање: како после престанка брака сачувати родитељство и спречити да дете постане средство у сукобу бивших партнера.
Последњи потпуни подаци о вршењу родитељског права показују да су 2024. године разведена 5.544 брака с издржаваном децом. Мајке су самостално вршиле родитељско право у 3.764 случаја, односно у 67,9 одсто развода, очеви у 604 случаја или 10,9 одсто, док су оба родитеља заједнички вршила родитељско право у 1.115 случајева, односно у 20,1 одсто.
Иако се у јавности најчешће говори о томе „коме је дете припало“, дечји психолог Марина Орос упозорава на то да формална одлука суда не открива како ће породица заиста функционисати после развода.
– Када престане брачна или партнерска заједница, родитељски савез морао би да опстане. Наш посао није да се сврстамо уз мајку или оца, већ да помогнемо да оба родитеља ојачају своје родитељске капацитете и да дете остане у средишту пажње – каже Орос.
Она ради са децом која пролазе кроз развод родитеља, али не обавља процене на основу којих суд одлучује о вршењу родитељског права.
– То је посао судског вештака, који разговара с родитељима и дететом, спроводи психолошко тестирање и процењује родитељске капацитете. Коначну одлуку, међутим, доноси суд, који није обавезан да у потпуности прихвати налаз вештака – истиче Марина Орос.
Када се родитељи споразумеју, могу заједнички да врше родитељско право, под условом да суд процени да је њихов договор у најбољем интересу детета. Споразумом се одређује пребивалиште детета и начин доношења важних одлука. Ако договора нема, суд одлучује који ће родитељ самостално вршити родитељско право, одређује издржавање и уређује контакте детета са другим родитељем. вно прецизно, после развода се не „додељује старатељство“. Старатељство се односи на децу без родитељског старања, док се у бракоразводном поступку одлучује о заједничком или самосталном вршењу родитељског права.
Посао судског вештака није да се сврста уз мајку или оца, већ да помогне да оба родитеља ојачају своје родитељске капацитете и да дете остане у средишту пажње
Самостално вршење родитељског права не значи да је други родитељ избрисан из живота детета. Он и даље има право и дужност да одржава личне односе са дететом и да учествује у одлучивању о питањима која битно утичу на његов живот, као што су школовање, већи медицински захвати или промена пребивалишта, осим ако му је родитељско право ограничено или одузето, каже Орос и додаје да се психолози често нађу увучени у сукоб бивших супружника. Родитељи, понекад и по савету адвоката, доносе снимке детета које плаче, буди се ноћу или се после боравка код другог родитеља враћа узнемирено, покушавајући да извештај психолога употребе као доказ пред судом.
– Моји налази су зато неутрални. Не изјашњавам се о томе ком родитељу дете треба да буде поверено. Примарни професионални интерес јесте дете, а не победа једног родитеља у спору – наглашава наша саговоница.
Развод је за одрасле губитак који покреће процес туговања, али родитељска функција мора да опстане и у време када су бивши партнери повређени, љути или уплашени. Дете се истовремено прилагођава новом дому, другачијој свакодневици, могућој промени школе и распореду контаката са родитељем са којим више не живи.
– Што је дете млађе, више зависи од непосредног присуства и бриге родитеља. Посебно га погађа осећај да мора да изабере страну. За дете не постоје две стране. Постоје мама и тата – каже Марина Орос.
Последице могу бити анксиозност, повлачење, депресивност, болови у стомаку, главобоље и пад школског постигнућа. Деца неретко верују и да су сама изазвала развод: да се родитељи не би растали да су била мирнија, успешнија или „боља“. Један од најважнијих задатака психолога зато је да детету помогне да разуме да није криво за распад брака.
Заједничко старатељство није математика, односно заједничко вршење родитељског права не значи да дете мора да проводи тачно половину времена код сваког родитеља. И у Србији и у већем делу Европе могуће је да оба родитеља заједно доносе важне одлуке, а да дете претежно живи у једном домаћинству.
Подела свакодневне бриге
Када један родитељ не плаћа издржавање, терет свакодневне бриге постаје још неравноправнији. Од 2025. године у Србији постоји Алиментациони фонд, из којег дете може да добије привремено издржавање ако је покренут извршни поступак, а наплата од дужника није успела дуже од два месеца. Држава потом исплаћени новац, са каматом, потражује од родитеља који није извршио обавезу. Фонд може да спречи да дете остане без новца који му припада, али не може да надокнади одсуство родитеља, нити да обезбеди стварну поделу свакодневне бриге. Управо зато Орос наглашава да питање после развода није само ко плаћа и на којој је адреси дете пријављено, већ ко га води код лекара, прати у школу, познаје његове пријатеље и остаје доступан када му је потребан.
Европска унија нема јединствен породични закон који прописује један модел, већ се правила разликују од државе до државе. раживања у европским земљама показују да око петине деце раздвојених родитеља проводи најмање трећину времена у оба дома, али су разлике велике: такви аранжмани чешћи су у северној и западној Европи, док су у другим земљама и даље изузетак.
У Белгији приближно свако треће дете разведених родитеља наизменично живи у оба дома, а у Италији тек око сваког двадесетог. Сматра се да распоред мора да се процењује према потребама конкретног детета. Није исто да ли родитељи живе близу, да ли дете задржава школу, пријатеље и активности, или због сваког одласка код другог родитеља пропушта рођендане, тренинге и дружења.
Одрасли понекад мисле да детету није важно где ће провести одређени викенд. У некој фази развоја то му може бити изузетно важно. Подела времена пола-пола није сама по себи ни напреднија ни праведнија ако за дете значи стално пресељавање и губитак осећаја дома – објашњава она.
Најштетнија је пракса у којој дете постаје посредник.
– Родитељи кажу: „Реци мами“ или „Кажи тати“. Чак и када порука није непријатна, дете је може доживети као терет. Оно не сме да буде ни гласник, ни преговарач, ни неко ко решава односе одраслих. Родитељи имају телефоне и дужни су да разговарају непосредно – закључује Марина Орос.
Ивана Радоичић
