TEMA "DNEVNIKA"
MOŽEMO LI PRIRODI VRATITI VODU PRE NEGO ŠTO BUDE KASNO? Od obnove rukavaca do novih sistema za praćenje suše
Obnova dunavaca, bara i poplavnih šuma, savremeni sistemi monitoringa, sateliti, dronovi, senzori i veštačka inteligencija postaju deo nove borbe za otpornost prirode.
Ali voda ne poznaje administrativne granice, pa budućnost zaštićenih područja zavisi i od saradnje vodoprivrede, šumarstva, nauke, lokalnih samouprava, privrede i građana. Ako je prvi znak krize voda koja nestaje, drugi mora biti pitanje šta možemo da uradimo?
U JP „Vojvodinašume“ mere zaštite nisu počele sa aktuelnom sušom. Nedostatak vode, prekid prirodnog protoka, taloženje sedimenta i zarastanje rukavaca već godinama spadaju među najveće izazove upravljanja plavnim područjima, kaže za „Dnevnik” samostalni stručni saradnik za zaštićena područja u JP „Vojvodina šume” Ivana Vasić. Postalo je jasnije koliko je obnova prirodnog vodnog režima važna. Jer cilj nije da se priroda stalno spašava pojedinačnim intervencijama, već da joj se vrate uslovi u kojima može sama da funkcioniše.
– Mere se prvenstveno usmeravaju na očuvanje i ponovno uspostavljanje prirodnih procesa poput cirkulacije vode kroz kanale, rukavce i stare rečne tokove. To znači uklanjanje nataloženog sedimenta, uklanjanje zarasle i invazivne vegetacije, obnavljanje bočnih veza sa Dunavom, održavanje vlažnih livada i revitalizaciju bara i drugih malih vodenih staništa. Kada se poboljša dotok vode, smanjuje se izolovanost pojedinih delova plavnog područja. A kada se obnovi povezanost, priroda dobija veću šansu da sama reguliše život u prostoru – kaže Vasić.
Sve ugroženiji biodiverzitet
Ako se suše, niski vodostaji i visoke temperature budu ponavljali bez dovoljno vremena za oporavak, biodiverzitet Vojvodine biće sve ugroženiji. Najosetljivije vrste i staništa mogu nestajati, a populacije postajati manje i izolovanije. Ipak, budućnost nije izgubljena. Vojvodina još ima vredna i povezana prirodna područja koja mogu da se oporavljaju ako delujemo na vreme. Ključno je čuvati vodu u predelu, obnavljati veze između reka, rukavaca, kanala i vlažnih staništa, sprečavati izolaciju staništa i ulagati u monitoring i saradnju. Klimatske promene zahtevaju drugačiji način upravljanja prirodom – brže odluke i dugoročno planiranje. Ne možemo zaustaviti sušu niti kontrolisati Dunav, ali zato možemo sačuvati prirodne prostore koji će pomoći ekosistemima da se oporave kada voda ponovo dođe. Budućnost biodiverziteta Vojvodine zavisi i od toga koliko ćemo brzo promeniti način na koji upravljamo vodom i prirodom. A na tu promenu još možemo da utičemo.
Zato se paralelno sprovodi monitoring vodnog režima, kvaliteta vode, vegetacije i organizama koji mogu pokazati promene u stanju ekosistema. Teren se sve više povezuje sa satelitskim snimcima, dronovima, senzorima i modelima za praćenje vode, vlažnosti zemljišta, podzemnih voda i vitalnosti šuma. Ideja je da kritično mesto treba prepoznati pre nego što postane mesto na kojem više nema šta da se spašava.
– Jedan od primera je revitalizacija dunavca Dondo, projekat koji grad Sombor privodi kraju, a koji su „Vojvodinašume“, kao upravljač SRP „Gornje Podunavlje“ podržale, jer je usmeren ka obnovi funkcionalnosti vodenog sistema. U Gornjem Podunavlju „Life WilDisland” predviđa revitalizaciju nekadašnjih dunavaca, obnovu hidrološkog režima i izmuljivanje dela Mišvaldskog dunavca. „Life Restore for MDD” obuhvata dovršavanje i osposobljavanje sistema za dovođenje i usmeravanje vode u Monoštorski rit. Kroz projekat „Obnova evropskog Amazona“, uz podršku programa „Endangered Landscapes and Seascapes Programme – ELSP”, planirana je obnova Staklarskog dunavca. To podrazumeva uklanjanje nataloženog sedimenta i ponovno uspostavljanje njegove veze sa Dunavom – priča naša sagovornica.
Sve veći značaj dobijaju prediktivni modeli i analiza klimatskih i hidroloških scenarija. Povezivanjem terenskih merenja sa meteorološkim, hidrološkim i satelitskim podacima moguće je ranije prepoznati rizik od suše, pada nivoa podzemnih voda, gubitka vlažnosti staništa, slabljenja šuma ili povećanja opasnosti od požara
U prethodnim projektima već su obnavljane veze Karlovačkog dunavca sa Dunavom i kanala Veliki Vok sa Krstonošića oknom, čišćeni vodotoci i održavane vlažne livade. Svaki od tih zahvata ima isti krajnji cilj: vratiti vodi mogućnost da se kreće kroz prostor na način koji omogućava opstanak vlažnih i poplavnih staništa. A planovi postoje i na drugim područjima.
– U Spačvansko – bosutskom basenu, jednom od najznačajnijih retencionih područja u Sremu, projekat „Retfor” predviđa zajednički sistem praćenja podzemnih voda, dinamičko modelovanje, obnovu bare Radosave, rekonstrukciju brane na Bosutu i razvoj rešenja zasnovanog na prirodi za ublažavanje ekstremnih suša korišćenjem postojeće infrastrukture. To je važno i zbog jedne činjenice koja se često zaboravlja. Voda ne zna za administrativne granice. Površinske i podzemne vode, rečni tokovi i šumski ekosistemi ne završavaju se tamo gde počinje druga opština ili drugi sektor. Zato se vodom ne može uspešno upravljati samo unutar granica jednog rezervata. Potrebna je saradnja upravljača zaštićenih područja, vodoprivrede, šumarstva, naučnih institucija i lokalnih samouprava – ističe Ivana Vasić.
Priroda se menja brže od birokratije. Klimatske promene suštinski menjaju način na koji bi trebalo upravljati zaštićenim područjima
Koliko je ta saradnja važna pokazuje i situacija na crpnoj stanici Bezdan 2, ključnom objektu za snabdevanje vodom severne Bačke.
– Naime, „Vojvodina šume“ su nedavno intenzivno komunicirale sa JVP „Vode Vojvodine“ upravo zbog rešavanja problema na ovom objektu. Tu pitanje više nije samo biodiverzitet. U pitanju je funkcionisanje društva, u pitanju su vodosnabdevanje i poljoprivreda. U kriznim situacijama postoje protokoli i jasno određeni prioriteti, i oni su upravo primenjeni i u slučaju Bezdan 2. Ali sve češće ekstremne situacije nameću pitanje da li je dovoljno reagovati tek kada problem nastane. Odgovor sve više glasi – nije – poručuje samostalni stručni saradnik.
Priroda se menja brže od birokratije. Klimatske promene suštinski menjaju način na koji bi trebalo upravljati zaštićenim područjima. Više nije dovoljno planirati samo na osnovu prosečnih uslova i iskustava iz prošlosti. U prirodi se više faktora menja istovremeno – klimatskih, orografskih, hidroloških… I nije moguće očekivati da će se ista situacija ponoviti na isti način. Istovremeno, promene u prirodi mogu biti toliko brze da administrativni kapaciteti i procedure ne uspevaju da odgovore na vreme. Zato, uz promenu upravljanja, moraju da se menjaju i ubrzavaju administrativne i birokratske procedure. Jer priroda nema rokove koji se mogu produžiti.
– Zato sve veći značaj dobijaju prediktivni modeli i analiza klimatskih i hidroloških scenarija. Povezivanjem terenskih merenja sa meteorološkim, hidrološkim i satelitskim podacima moguće je ranije prepoznati rizik od suše, pada nivoa podzemnih voda, gubitka vlažnosti staništa, slabljenja šuma ili povećanja opasnosti od požara. To menja filozofiju upravljanja. Više se ne reaguje samo na ono što se već dogodilo, već se pokušava predvideti ono što bi moglo da se dogodi. U toj promeni važnu ulogu imaju projekti koje već sprovodimo poput „Retfora”, koji povezuje podatke o podzemnim vodama, meteorološkim uslovima, šumarstvu i vodoprivredi. Sa druge strane, „Rebioforests” ispituje različite postupke obnove šuma i stvara osnovu za primenu uspešnih rešenja. Tu je i „CiROCCO”, a njegov zadatak je da razvija senzorski sistem za praćenje suše i rizika od požara, dok „Siga2Kazuk” koristi dronove, „LiDAR” tehnologiju i digitalnu platformu za praćenje stanja šuma – objašnjava Ivana, spomenuvši i „AInspec”, koji primenjuje veštačku inteligenciju i daljinsku detekciju za rano otkrivanje invazivnih vrsta.
A gde smo tu mi?
Odgovornost nije samo na institucijama. Građani mogu pomoći racionalnim korišćenjem vode, poštovanjem mera zaštite i pravovremenim prijavljivanjem problema. Jednako je važno ne širiti neproverene informacije i ne stvarati nepotrebnu uznemirenost. Privreda ima posebnu odgovornost u racionalnom korišćenju resursa i poštovanju propisanih uslova. Institucije, s druge strane, moraju da ubrzaju procedure i bolje finansiraju aktivnosti koje još nisu dovoljno jasno prepoznate kao prioritet. U produženoj suši pravovremena i dobro koordinisana reakcija može biti presudna.
Posebna pažnja usmerena je na poplavne šume. Potrebno je nastaviti obnovu autohtonih i klimatski otpornijih sastojina, koristiti sadni materijal prilagođen lokalnim uslovima, povećavati prijem mladih biljaka i čuvati vlagu u zemljištu.
– Kroz „Rebioforests” i „Siga2Kazuk” ispituju se modeli obnove hrasta lužnjaka, korišćenje hidrogela, sistemi navodnjavanja „kap po kap“ i savremene tehnologije za praćenje razvoja mladih sastojina. Sve to govori da se otpornost ne gradi jednom intervencijom. Gradi se godinama, ponekad i decenijama, a najbolja intervencija je ona koja spreči da intervencija bude potrebna – rekla je naša sagovornica.
Kada su organizmi neposredno ugroženi, mogu se preduzimati ciljane mere. Ali dugoročno je važnije očuvati vodu i funkcionalnost staništa. Održavanje veze sa većim vodenim telom, očuvanje dubljih delova kao utočišta, sprečavanje potpunog presušivanja, obnova malih vodenih staništa i smanjenje dodatnog uznemiravanja često su efikasniji od naknadnog spasavanja posledica. Čak ni intervencije poput produbljivanja bara, dovođenja vode ili premeštanja organizama ne treba sprovoditi automatski, već svaka mora biti zasnovana na stručnoj proceni. Neodgovarajuća voda ili nekontrolisano premeštanje organizama mogu doneti zagađenje, bolesti, invazivne vrste ili poremetiti postojeću zajednicu. Priroda se ne može spasiti tako što ćemo je stalno menjati. Može se spasiti tako što ćemo joj pomoći da ponovo funkcioniše.