МОЖЕМО ЛИ ПРИРОДИ ВРАТИТИ ВОДУ ПРЕ НЕГО ШТО БУДЕ КАСНО? Од обнове рукаваца до нових система за праћење суше

Али вода не познаје административне границе, па будућност заштићених подручја зависи и од сарадње водопривреде, шумарства, науке, локалних самоуправа, привреде и грађана. Ако је први знак кризе вода која нестаје, други мора бити питање шта можемо да урадимо?

У ЈП „Војводинашуме“ мере заштите нису почеле са актуелном сушом. Недостатак воде, прекид природног протока, таложење седимента и зарастање рукаваца већ годинама спадају међу највеће изазове управљања плавним подручјима, каже за „Дневник” самостални стручни сарадник за заштићена подручја у ЈП „Војводина шуме” Ивана Васић. Постало је јасније колико је обнова природног водног режима важна. Јер циљ није да се природа стално спашава појединачним интервенцијама, већ да јој се врате услови у којима може сама да функционише. 

– Мере се првенствено усмеравају на очување и поновно успостављање природних процеса попут циркулације воде кроз канале, рукавце и старе речне токове. То значи уклањање наталоженог седимента, уклањање зарасле и инвазивне вегетације, обнављање бочних веза са Дунавом, одржавање влажних ливада и ревитализацију бара и других малих водених станишта. Када се побољша доток воде, смањује се изолованост појединих делова плавног подручја. А када се обнови повезаност, природа добија већу шансу да сама регулише живот у простору – каже Васић.

Зато се паралелно спроводи мониторинг водног режима, квалитета воде, вегетације и организама који могу показати промене у стању екосистема. Терен се све више повезује са сателитским снимцима, дроновима, сензорима и моделима за праћење воде, влажности земљишта, подземних вода и виталности шума. Идеја је да  критично место треба препознати пре него што постане место на којем више нема шта да се спашава.

– Један од примера је ревитализација дунавца Дондо, пројекат који град Сомбор приводи крају, а који су „Војводинашуме“, као управљач СРП „Горње Подунавље“ подржале, јер је усмерен ка обнови функционалности воденог система. У Горњем Подунављу „Life WilDisland” предвиђа ревитализацију некадашњих дунаваца, обнову хидролошког режима и измуљивање дела Мишвалдског дунавца. „Life Restore for MDD” обухвата довршавање и оспособљавање система за довођење и усмеравање воде у Моношторски рит. Кроз пројекат „Обнова европског Амазона“, уз подршку програма „Endangered Landscapes and Seascapes Programme – ELSP”, планирана је обнова Стакларског дунавца. То подразумева уклањање наталоженог седимента и поновно успостављање његове везе са Дунавом – прича наша саговорница.

Све већи значај добијају предиктивни модели и анализа климатских и хидролошких сценарија. Повезивањем теренских мерења са метеоролошким, хидролошким и сателитским подацима могуће је раније препознати ризик од суше, пада нивоа подземних вода, губитка влажности станишта, слабљења шума или повећања опасности од пожара

У претходним пројектима већ су обнављане везе Карловачког дунавца са Дунавом и канала Велики Вок са Крстоношића окном, чишћени водотоци и одржаване влажне ливаде. Сваки од тих захвата има исти крајњи циљ: вратити води могућност да се креће кроз простор на начин који омогућава опстанак влажних и поплавних станишта. А планови постоје и на другим подручјима.

– У Спачванско – босутском басену, једном од најзначајнијих ретенционих подручја у Срему, пројекат „Retfor” предвиђа заједнички систем праћења подземних вода, динамичко моделовање, обнову баре Радосаве, реконструкцију бране на Босуту и развој решења заснованог на природи за ублажавање екстремних суша коришћењем постојеће инфраструктуре. То је важно и због једне чињенице која се често заборавља. Вода не зна за административне границе. Површинске и подземне воде, речни токови и шумски екосистеми не завршавају се тамо где почиње друга општина или други сектор. Зато се водом не може успешно управљати само унутар граница једног резервата. Потребна је сарадња управљача заштићених подручја, водопривреде, шумарства, научних институција и локалних самоуправа – истиче Ивана Васић.

Природа се мења брже од бирократије. Климатске промене суштински мењају начин на који би требало управљати заштићеним подручјима

Колико је та сарадња важна показује и ситуација на црпној станици Бездан 2, кључном објекту за снабдевање водом северне Бачке. 

– Наиме, „Војводина шуме“ су недавно интензивно комуницирале са ЈВП „Воде Војводине“ управо због решавања проблема на овом објекту. Ту питање више није само биодиверзитет. У питању је функционисање друштва, у питању су водоснабдевање и пољопривреда. У кризним ситуацијама постоје протоколи и јасно одређени приоритети, и они су управо примењени и у случају Бездан 2. Али све чешће екстремне ситуације намећу питање да ли је довољно реаговати тек када проблем настане. Одговор све више гласи – није – поручује самостални стручни сарадник.

Природа се мења брже од бирократије. Климатске промене суштински мењају начин на који би требало управљати заштићеним подручјима. Више није довољно планирати само на основу просечних услова и искустава из прошлости. У природи се више фактора мења истовремено – климатских, орографских, хидролошких… И није могуће очекивати да ће се иста ситуација поновити на исти начин. Истовремено, промене у природи могу бити толико брзе да административни капацитети и процедуре не успевају да одговоре на време. Зато, уз промену управљања, морају да се мењају и убрзавају административне и бирократске процедуре. Јер природа нема рокове који се могу продужити.

– Зато све већи значај добијају предиктивни модели и анализа климатских и хидролошких сценарија. Повезивањем теренских мерења са метеоролошким, хидролошким и сателитским подацима могуће је раније препознати ризик од суше, пада нивоа подземних вода, губитка влажности станишта, слабљења шума или повећања опасности од пожара. То мења филозофију управљања. Више се не реагује само на оно што се већ догодило, већ се покушава предвидети оно што би могло да се догоди. У тој промени важну улогу имају пројекти које већ спроводимо попут „Retfora”, који повезује податке о подземним водама, метеоролошким условима, шумарству и водопривреди. Са друге стране, „Rebioforests” испитује различите поступке обнове шума и ствара основу за примену успешних решења. Ту је и  „CiROCCO”, а његов задатак је да развија сензорски систем за праћење суше и ризика од пожара, док „Siga2Kazuk” користи дронове, „LiDAR” технологију и дигиталну платформу за праћење стања шума – објашњава Ивана, споменувши и  „АИнспец”, који примењује вештачку интелигенцију и даљинску детекцију за рано откривање инвазивних врста. 

Посебна пажња усмерена је на поплавне шуме. Потребно је наставити обнову аутохтоних и климатски отпорнијих састојина, користити садни материјал прилагођен локалним условима, повећавати пријем младих биљака и чувати влагу у земљишту. 

– Кроз „Rebioforests” и „Siga2Kazuk” испитују се модели обнове храста лужњака, коришћење хидрогела, системи наводњавања „кап по кап“ и савремене технологије за праћење развоја младих састојина. Све то говори да се отпорност не гради једном интервенцијом. Гради се годинама, понекад и деценијама, а најбоља интервенција је она која спречи да интервенција буде потребна – рекла је наша саговорница. 

Када су организми непосредно угрожени, могу се предузимати циљане мере. Али дугорочно је важније очувати воду и функционалност станишта. Одржавање везе са већим воденим телом, очување дубљих делова као уточишта, спречавање потпуног пресушивања, обнова малих водених станишта и смањење додатног узнемиравања често су ефикаснији од накнадног спасавања последица. Чак ни интервенције попут продубљивања бара, довођења воде или премештања организама не треба спроводити аутоматски, већ свака мора бити заснована на стручној процени. Неодговарајућа вода или неконтролисано премештање организама могу донети загађење, болести, инвазивне врсте или пореметити постојећу заједницу. Природа се не може спасити тако што ћемо је стално мењати. Може се спасити тако што ћемо јој помоћи да поново функционише.