ОДРЕЋИ СЕ НАСЛЕДСТВА ЗБОГ МИРА У ПОРОДИЦИ МОЖЕ СКУПО ДА КОШТА Жене годинама плаћају цену једне одлуке

Иако закон већ деценијама ћеркама и синовима гарантује једнака наследна права, од жене се неретко очекује да се свог дела одрекне у корист брата, посебно када је реч о кући, земљи или породичном имању.

У Србији традиционално син остаје у родитељској кући, наставља породичну лозу и брине о имању, док се за ћерку подразумева да удајом одлази у другу породицу. Отуда и назив „одива“ за удату ћерку која је отишла из родитељског дома, али и очекивање да ће о њој убудуће бринути муж и његова породица. Овај обичај повезује се и с некадашњом праксом давања мираза. Сматрало се да је девојка приликом удаје већ добила свој део породичне имовине, најчешће у новцу, стварима, стоци или опреми за домаћинство, па зато не треба да учествује и у каснијој подели родитељске куће и земље. Међутим, мираз није исто што и законско наследство, нити савремено право познаје правило према којем удаја умањује наследни део жене. Такође, породичне задруге све су ређе, те овај обичај више нема утемељење у пракси.

Ипак, друштвена очекивања често су јача од онога што пише у закону, па и од „стања на терену“. Жене које одлуче да прихвате наследство понекад се суочавају с оптужбама да су похлепне, да „узимају брату кућу“ или да ће због имовине покварити породичне односе. Због тога се многе одричу свог дела не зато што им није потребан, већ да би сачувале мир у породици или избегле осуду околине. И на друштвеним мрежама честе су расправе о томе да ли жена треба да прихвати свој део наследства или да га препусти брату. Коментари показују колико је уверење да породична кућа и земља превасходно припадају мушком наследнику и даље дубоко укорењено.

Истраживање о наследним правима, које је објавио Повереник за заштиту равноправности, показало је да су међу људима који су се одрекли наследства најчешћи разлози били осећај моралне дужности и жеља да се сачувају добри породични односи. Моралну обавезу навело је 59 одсто, очување породичних односа 51 одсто, а притисак породице 17 одсто испитаника. Чак половина жена које су желеле да се имовина не распарчава одрекла се свог наследног дела управо из тог разлога.

Према важећем нормативу, особа која се одрекла права на наслеђивање не може да добије социјалну помоћ све док не протекне време током којег је од тржишне вредности те имовине могла да обезбеђује средства за живот

Подаци истог истраживања показују и да се, међу испитаницима који нису остварили наследно право, њих 68,3 одсто одрекло имовине у корист другог наследника. Од особа које су се одрекле наследства, 43,7 одсто учинило је то у корист брата или браће. 

Но, оно што многе жене не знају јесте да их таква одлука касније може много коштати.

Управо на то указује Женско удружење Колубарског округа - ЖУКО, које је поздравило најаву министарке за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милице Ђурђевић Стаменковски да ће бити мењан Закон о социјалној заштити. ЖУКО, међутим, тражи да се размотре и измене члана 82, којим су уређени услови за остваривање права на новчану социјалну помоћ.

Наиме, према важећем решењу, особа која се одрекла права на наслеђивање не може да добије новчану социјалну помоћ све док не протекне време током којег је од тржишне вредности те имовине могла да обезбеђује средства за живот. Пошто законом није одређен крајњи рок, једна наследничка изјава може имати последице које трају годинама, а некога практично и трајно удаљити из система социјалне заштите.

Наследничка изјава не може се једноставно повући зато што се особа предомислила. Она је, по правилу, неопозива, а њено поништавање може се тражити пред судом само ако се докаже да је дата под принудом, претњом, преваром или у заблуди. ЖУКО од 2022. године, кроз кампању „Колики је мој део?“, разговара са женама које живе с последицама одрицања од наследства. На основу њихових искустава и правне анализе, удружење предлаже да последице такве одлуке на остваривање права на социјалну помоћ буду ограничене на три године.

Такво решење, сматрају у удружењу, спречило би злоупотребе, али и ситуације у којима жена због једне одлуке из прошлости остаје без помоћи када више нема ни основна средства за живот.

- Као друштво, од жена и даље очекујемо да се одрекну наследства у корист мушких чланова породице, док их закон потом додатно кажњава зато што се тим очекивањима нису одупрле - наводи ЖУКО.

У удружењу наглашавају да предложена измена не треба да буде подстицај женама да се и даље одричу имовине која им законски припада. Њен циљ је да ограничи последице раније датих наследничких изјава, док држава и друштво истовремено морају да раде на промени дубоко укорењеног уверења да је ћеркин део породичне имовине мање вредан од синовљевог. ЖУКО зато позива Министарство да приликом израде нацрта закона организује широк консултативни процес и у њега укључи стручњаке, институције, пружаоце услуга социјалне заштите, организације цивилног друштва и саме кориснике.

Јер жена која се некада одрекла куће или земље да би сачувала мир у породици не би смела годинама касније да остане без икакве подршке. Посебно не у друштву које ју је претходно учило да је очевина братова, а да је она - „туђа кућа“.