„DNEVNIK” U POSETI PREDELU IZUZETNIH ODLIKA
„VRŠAČKE PLANINE” PRELEPI SEVERE PANONSKE NIZIJE Ostrvo biodiverziteta na tromeđi svetova
Gudurički vrh, najviša je tačka Vojvodine koja krasi izolovano planinsko ostrvo poznatije kao Vršačke planine.
Uzdignute nad ravnicom sa najvišom tačkom na 641 metar nadmorske visine, zauzimaju poseban položaj „prkoseći” svojim postojanjem na dodiru tri velike geografske celine: na severu Panonske nizije, na jugu Balkanskog poluostrva i a istoku Karpatskog masiva. Vršačke planine su najistočniji i najstariji planinski masiv u Vojvodini, a ujedno i najseverniji izdanak srpsko - makedonske mase.
Geografski gledano, pripadaju istočnom delu Vojvodine, odnosno jugoistočnom delu Banata, neposredno uz državnu granicu sa Rumunijom, a mi smo se baš ka tamo uputili kako bismo u okviru serijala o zaštićenim prirodnim dobrima koje baštinimo u Vojvodini predstavili ovo čudo prirode.
Ovde se prepliću zakonitosti različitih svetova, a na tom sučeljavanju nastaje izuzetno bogat biodiverzitet, sa vrstama koje se u Srbiji mogu naći samo ovde. Kako je za „Dnevnik” pojasnio čuvar zaštićenog prirodnog dobra Vršačke planine Milivoj Vučanović, jedna od njih je karpatska mišjakinja – biljka tipična za Karpate, koja u Srbiji raste isključivo na Vršačkim planinama.
Kamp Crvenog krsta
Kamp Crvenog krsta, pešačke staze, paraglajding i biciklizam deo su turističke ponude, ali i prilika da se posetioci nauče kako se prirodi prilazi s poštovanjem. Kamp je jedno od mesta na kom se okuplja omladina kako iz Vojvodine, tako i iz cele Srbije, ali je otvoren za sve one koji dođu na ovu jedinstvenu ostrvsku planinu. „ Tokom boravka dece u kampu posećujemo nekoliko lokacija i razgovaramo o zaštićenom prirodnom dobru i njegovim retkostima. Važno je tu priču podići na viši nivo i uključiti još više dece u edukaciju o očuvanju prirode, jer se odnos prema životnoj sredini ne gradi propisima, već iskustvom. Kada dete prirodu upozna, razume i doživi, ono je kasnije i štiti, ne zato što mora, već zato što oseća da joj pripada”, ističe Milivoj Vučanović.
– Posebnost Vršačkih planina počinje duboko ispod površine. Njihov geološki sastav čini ih najsevernijim izdankom srpsko - makedonske mase. Među stenama dominiraju graniti, gnajsevi i škriljci, metamorfne stene vulkanskog porekla, stare oko 260 miliona godina. I upravo je ta drevna podloga, uz jedinstveni položaj na tromeđi velikih regiona, omogućila razvoj specifične flore, a potom i faune. Zato su prepoznate kao područje od značaja, i 2005. godine proglašene su predelom izuzetnih odlika. Kasnijom revizijom, Mali rit pripojen je planinama i od 2023. godine čine sastavni deo ovog predela – rekao je Vučanović, koji je pune dve decenije svedok promena na ovom prostoru.
Na prostoru od oko 5.500 hektara, Vršačke planine čuvaju stepska, močvarna i planinska staništa
Mali rit je velika plavna livada i nekada je bio pravi rit, no vremenom, pre više od 50 godina, čovek je kopao brojne kanale, a voda je nestajala.
– Poslednjih godina, pod pritiskom dugotrajnih suša, ovaj rit sve više poprima obrise savane. Ipak, voda se još uvek zadržava u manjim kanalima i baricama, koje u najtežim, sušnim periodima postaju prave male oaze života. U njih se povlače žabe, kornjače, ribe i barske ptice, tražeći spas od žege i isušenog tla. Iako su poslednje godine obeležene izraženim sušnim ciklusima, život ovde, uprkos svemu, još uvek pronalazi način da opstane...
Ako Vršačke planine imaju svoj zaštitni znak, onda su to ptice. Predeo izuzetnih odlika prostire se na oko 5.500 hektara, a na relativno malom prostoru mogu se videti neke tipične stepske ili močvarne vrste poput stepskog sokola, sive vetruške, ili modrovrane, dok su sa druge strane prisutne i planinske vrste kao što je uralska sova, crna žuna ili planinski detlić.
– Primetili smo i interesantne vrste koje se mogu videti istočnije, poput patuljastog orla, orla kliktaša i zmijara. Našao sam 2020. godine gnezdo patuljastog orla, koje je zadnji put nađeno pre stotinak godina, i od tada nije bilo podataka o gnežđenju u Vojvodini, pa i Srbiji. Danas su nam ovde poznata tri para. Dugo radimo projekat zaštite šumskih i dugorepih sova postavljanjem kućica. One su to dobro prihvatile, i njihova brojnost je sada povećana i stabilizovana, te je procena da šumskih sova ima oko 30 parova – kaže Milivoj.
Ručno održavanje travnjaka
Nekada su ova prostranstva održavale krave i ovce, koje su sprečavale zarastanje pašnjaka, a danas, kada je stoka gotovo nestala, priroda je ponovo zapretila da izgubi ravnotežu. Zato su čuvari prirode krenuli u borbu koja se vodi trimerima. Na pet do deset hektara godišnje, ručno se održavaju travnjaci kako bi opstale biljne vrste od izuzetnog značaja, poput šafrana, panonske majčine dušice, pojedinih vrsta orhideja, a tu je i velika sasa. Revitalizacija biljnih staništa vratila je na to stanište i insekte, gmizavce, vodozemce, ali i neke ptice i sisare, što je samo dokaz da se priroda, kada joj se da šansa, uvek vraća.
Dugorepe sove zabeležene su 1998. godine samo sa jednim parom, a postavljanje kućica podiglo je brojnost njihove populacije na desetak parova do 2010.
– Pre dvadesetak godina, pokrenuta je velika akcija na severu Vojvodine, jer je primećen pad brojnosti modrovrana, kada je registrovano svega 15 do 20 parova zbog sve manje zastupljenosti šumaraka i gajeva u Vojvodini koji su im potrebni. Počelo se sa postavljanjem veštačkih duplji što je urodilo plodom. Tako se sa severa njihov areal rasprotranjenja širio na sve strane sveta u Vojvodini, te su i do nas uspele da se spuste – ohrabreno će čuvar ovog zaštićenog područja.
Zimi je prihrana ptica grabljivica izuzetno važna aktivnost, jer je, ispostavilo se, obilan izvor hrane ne samo lokalnim letačima, već i onima koji su u regionalnom dometu.
– Ono je aktivno od 2007. i veliki broj ptica grabljivica poput orlova belorepana i orlova krstaša ovde pronalazi gozbu. Hranu za sebe nađe i suri orao, pošto smo blizu rumunskih Karpata, pa desi se da i on zaluta. Čak nas je svojim prisustvom počastio i beloglavi sup u par navrata. Prisutan je i veliki broj gavrana. U zadmjih pet godina, jedinstveno za Vršački breg, naročito za Srbiju, radimo satelitsko markiranje ptica grabljivica radi daljeg istraživanja i monitoringa o njihovim putanjama tokom migratornih perioda, a rezultati su baš interesantni – rekao je Milivoj, a mi ćemo u narednom broju nedeljnog „Dnevnika” reći više o ovoj temi.
Na relativno malom prostoru od oko 5.500 hektara, Vršačke planine čuvaju stepska, močvarna i planinska staništa. Ona ne traži da je stalno menjamo, već da je razumemo. Iako je čovek kroz istoriju najčešće menjao prirodu na gore, na Vršačkim planinama postoji nada da on može biti i njen saveznik. Ako joj damo malo prostora i malo vremena, ona sama pronađe ravnotežu.
– Naš posao nije da budemo iznad nje, već uz nju. Da sačuvamo ono što smo nasledili i ostavimo ga onima koji dolaze. Požari, suše i klimatske promene ostavljaju posledice, ali sistematska zaštita, edukacija i prisustvo čuvara sprečavaju veće gubitke – zaključuje čuvar ovog jedinstvenog prirodnog bisera koji negujemo na istoku Vojvodine.
Ivana Bakmaz