„ДНЕВНИК” У ПОСЕТИ ПРЕДЕЛУ ИЗУЗЕТНИХ ОДЛИКА
„ВРШАЧКЕ ПЛАНИНЕ” ПРЕЛЕПИ СЕВЕРЕ ПАНОНСКЕ НИЗИЈЕ Острво биодиверзитета на тромеђи светова
Гудурички врх, највиша је тачка Војводине која краси изоловано планинско острво познатије као Вршачке планине.
Уздигнуте над равницом са највишом тачком на 641 метар надморске висине, заузимају посебан положај „пркосећи” својим постојањем на додиру три велике географске целине: на северу Панонске низије, на југу Балканског полуострва и а истоку Карпатског масива. Вршачке планине су најисточнији и најстарији планински масив у Војводини, а уједно и најсевернији изданак српско - македонске масе.
Географски гледано, припадају источном делу Војводине, односно југоисточном делу Баната, непосредно уз државну границу са Румунијом, а ми смо се баш ка тамо упутили како бисмо у оквиру серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини представили ово чудо природе.
Овде се преплићу законитости различитих светова, а на том сучељавању настаје изузетно богат биодиверзитет, са врстама које се у Србији могу наћи само овде. Како је за „Дневник” појаснио чувар заштићеног природног добра Вршачке планине Миливој Вучановић, једна од њих је карпатска мишјакиња – биљка типична за Карпате, која у Србији расте искључиво на Вршачким планинама.
Камп Црвеног крста
Камп Црвеног крста, пешачке стазе, параглајдинг и бициклизам део су туристичке понуде, али и прилика да се посетиоци науче како се природи прилази с поштовањем. Камп је једно од места на ком се окупља омладина како из Војводине, тако и из целе Србије, али је отворен за све оне који дођу на ову јединствену острвску планину. „ Током боравка деце у кампу посећујемо неколико локација и разговарамо о заштићеном природном добру и његовим реткостима. Важно је ту причу подићи на виши ниво и укључити још више деце у едукацију о очувању природе, јер се однос према животној средини не гради прописима, већ искуством. Када дете природу упозна, разуме и доживи, оно је касније и штити, не зато што мора, већ зато што осећа да јој припада”, истиче Миливој Вучановић.
– Посебност Вршачких планина почиње дубоко испод површине. Њихов геолошки састав чини их најсевернијим изданком српско - македонске масе. Међу стенама доминирају гранити, гнајсеви и шкриљци, метаморфне стене вулканског порекла, старе око 260 милиона година. И управо је та древна подлога, уз јединствени положај на тромеђи великих региона, омогућила развој специфичне флоре, а потом и фауне. Зато су препознате као подручје од значаја, и 2005. године проглашене су пределом изузетних одлика. Каснијом ревизијом, Мали рит припојен је планинама и од 2023. године чине саставни део овог предела – рекао је Вучановић, који је пуне две деценије сведок промена на овом простору.
На простору од око 5.500 хектара, Вршачке планине чувају степска, мочварна и планинска станишта
Мали рит је велика плавна ливада и некада је био прави рит, но временом, пре више од 50 година, човек је копао бројне канале, а вода је нестајала.
– Последњих година, под притиском дуготрајних суша, овај рит све више поприма обрисе саване. Ипак, вода се још увек задржава у мањим каналима и барицама, које у најтежим, сушним периодима постају праве мале оазе живота. У њих се повлаче жабе, корњаче, рибе и барске птице, тражећи спас од жеге и исушеног тла. Иако су последње године обележене израженим сушним циклусима, живот овде, упркос свему, још увек проналази начин да опстане...
Ако Вршачке планине имају свој заштитни знак, онда су то птице. Предео изузетних одлика простире се на око 5.500 хектара, а на релативно малом простору могу се видети неке типичне степске или мочварне врсте попут степског сокола, сиве ветрушке, или модровране, док су са друге стране присутне и планинске врсте као што је уралска сова, црна жуна или планински детлић.
– Приметили смо и интересантне врсте које се могу видети источније, попут патуљастог орла, орла кликташа и змијара. Нашао сам 2020. године гнездо патуљастог орла, које је задњи пут нађено пре стотинак година, и од тада није било података о гнежђењу у Војводини, па и Србији. Данас су нам овде позната три пара. Дуго радимо пројекат заштите шумских и дугорепих сова постављањем кућица. Оне су то добро прихватиле, и њихова бројност је сада повећана и стабилизована, те је процена да шумских сова има око 30 парова – каже Миливој.
Ручно одржавање травњака
Некада су ова пространства одржавале краве и овце, које су спречавале зарастање пашњака, а данас, када је стока готово нестала, природа је поново запретила да изгуби равнотежу. Зато су чувари природе кренули у борбу која се води тримерима. На пет до десет хектара годишње, ручно се одржавају травњаци како би опстале биљне врсте од изузетног значаја, попут шафрана, панонске мајчине душице, појединих врста орхидеја, а ту је и велика саса. Ревитализација биљних станишта вратила је на то станиште и инсекте, гмизавце, водоземце, али и неке птице и сисаре, што је само доказ да се природа, када јој се да шанса, увек враћа.
Дугорепе сове забележене су 1998. године само са једним паром, а постављање кућица подигло је бројност њихове популације на десетак парова до 2010.
– Пре двадесетак година, покренута је велика акција на северу Војводине, јер је примећен пад бројности модроврана, када је регистровано свега 15 до 20 парова због све мање заступљености шумарака и гајева у Војводини који су им потребни. Почело се са постављањем вештачких дупљи што је уродило плодом. Тако се са севера њихов ареал распротрањења ширио на све стране света у Војводини, те су и до нас успеле да се спусте – охрабрено ће чувар овог заштићеног подручја.
Зими је прихрана птица грабљивица изузетно важна активност, јер је, испоставило се, обилан извор хране не само локалним летачима, већ и онима који су у регионалном домету.
– Оно је активно од 2007. и велики број птица грабљивица попут орлова белорепана и орлова крсташа овде проналази гозбу. Храну за себе нађе и сури орао, пошто смо близу румунских Карпата, па деси се да и он залута. Чак нас је својим присуством почастио и белоглави суп у пар наврата. Присутан је и велики број гаврана. У задмјих пет година, јединствено за Вршачки брег, нарочито за Србију, радимо сателитско маркирање птица грабљивица ради даљег истраживања и мониторинга о њиховим путањама током миграторних периода, а резултати су баш интересантни – рекао је Миливој, а ми ћемо у наредном броју недељног „Дневника” рећи више о овој теми.
На релативно малом простору од око 5.500 хектара, Вршачке планине чувају степска, мочварна и планинска станишта. Она не тражи да је стално мењамо, већ да је разумемо. Иако је човек кроз историју најчешће мењао природу на горе, на Вршачким планинама постоји нада да он може бити и њен савезник. Ако јој дамо мало простора и мало времена, она сама пронађе равнотежу.
– Наш посао није да будемо изнад ње, већ уз њу. Да сачувамо оно што смо наследили и оставимо га онима који долазе. Пожари, суше и климатске промене остављају последице, али систематска заштита, едукација и присуство чувара спречавају веће губитке – закључује чувар овог јединственог природног бисера који негујемо на истоку Војводине.
Ивана Бакмаз