BICIKLOM KROZ VOJVODINU: SVETOZAR MILETIĆ (2) Nekadašnji lemeški plemići danas su paori, ali još čuvaju svoje grbove
Veliki broj talentovanih ljudi u raznim oblastima koji su svojom slavom postali postali nadaleko poznati - od sporta preko kulture do vrhunske nauke (dva akademika) o kojima sam detaljno pisao prošle nedelje govori nam da je Svetozar Miletić drugačije selo od svih drugih u ovom delu Bačke.
Odgovor svakako leži u plemenitom poreklu velikog broja njegovih žitelja.
Plemići iz Lemeša pretežno su spadali u red ugarskog nižeg plemstva. Lemeški plemići sticali su plemstvo kraljevskom donacijom, podelom plemićkog lista i grbovnice, prefekcijom, adopcijom i indigenatom. Kraljevsku donaciju, odnosno dodeljivanje dobara lemeški plemići dobili su 1803. kada je 36 rodova (156 porodica) dobilo zemlju.
Dodeljivanje plemić-kog lista bilo je valjano samo ako je on imao oblik “svečane privilegije” i ako se ista javno proglasila. To se činilo na Zemaljskom saboru koji je to na samoj izvornoj povelji i konstatovao formulom: “Grbovnica ili plemićki list blagorodnoga N. N. proglašen je pred kraljevinom te je primljen bez prigovora”. Plemići su do 1848. uživali sledeće povlastice: plemić nije mogao bez posebnog zakonskog akta biti zatvoriti, podvrgnut je mogao da bude samo sudu zakonitog vladara, oslobođeni su bili od raznih prisilnih i javnih poslova, poreza, carina i drugih davanja, ali su morali doprinositi obrani domovine, učestvovali su pri donošenju zakona...
Jedna od glavnih karakteristika plemstva je bila posedovanje grba, a neke porodice imale su i dodatak “de Nemesmilitics”. Grb se koristio kao pečat kod overe dokumenata, na mnogim kućama u mestu nalazi se isklesan grb u mramoru, plemićki grbovi uklesani su i na mnogim nadgrobnim spomenicima na mesnom groblju u Svetozar Miletiću...
Plemići koji su među prvima naselili Lemeš, a 1804. kraljevskom darovnicom dobili zemlju u posed bili su: Alaga (1722), Baić (1691), Barašević (1690), Horvat (1653), Ivančić i Ivanić (1653), Ivanković (1670), Kaić (1697), (Kaič) (1698), (Knezi de Semenović), Lacko (Lacković) 1659), Mandić (1688), Marković (1690), Piuković (1741), Radić (1648), Vidaković (1690) i Vujević (1690). Plemići koji su nastanili Lemeš, ali kojima plemićka diploma nije objavljena u Bačko-bodroškoj županiji: Adamović, Grocki, Jančović, Stepanović, Semenović (Knezi), Antal (Antalović), Babić, Đurković, Kopunović, Kovač, Kujundžić, Lučić, Miković, Pilasanović, Rudnjak, Volarić i Vuković.
Potomci nekadašnjih plemića danas žive kao obični ljudi, uglavnom poljoprivrednici i zanatlije ili pak rade u obližnjem Somboru. Međutim, svi čuvaju svoje grbove koje su prenosili sa kolena na koleno, u socijalizmu krišom a proteklih par decenija ponovo se ponose sa njima.
Nastavljam ka severnom rubu sela gde se nalazi staro groblje a iza njega i ono što je ostalo od nekada čuvene Lemeške banje. Kompleks ovog lečilišta obuhvata oko 20 hektara, u vlasništvu je države a korisnik je Mesna zajednica Svetozar Miletić. Samo na papiru, pošto tamo sem polusrušenog objekta i praznih bazena više ničega nema. Ima zapravo, jedan pčelar je tu postavio svoje košnice.
Osnova za ovu banju je ovdašnje lekovito blato, voda iz termalnog izvora, jezerce i kupalište. Temperatura geotermalnih voda u ovoj banji, zadnji put kada je merena iznosila je 73 stepena.
Privatno-javno partnerstvo za Lemešku banju?
Dašak optimizma kada je o sudbini Lemeške banje reč, unosi informacija od prošle godine da je Skupština grada Sombora usvojila je Odluku o pokretanju postupka javno-privatnog partnerstva sa elementima koncesije za uspostavljanje rada Lemeške banje.
Planira se da koncesija ne traje kraće od 15 godina da bi se ulaganja u taj objekat, koja neće biti mala, isplatila partnerima, a procenjena vrednost izgradnje banjskog kompleksa u Svetozaru Miletiću (urađena 2022), iznosi oko 5 miliona evra.
Sagrađena je 1885. Zgrada je bila slična onima koje se danas može videti na Paliću. Središnja zgrada imala je restoran i sobe za spavanje, lečilište je imalo dva velika bazena. Oko jezerca bio je zasađen park. Jezero je bilo dovoljno veliko i duboko da se po njemu moglo ploviti jedrilicama.
Vodu je 1928. analizirala Kraljevska hemijski laboratorija u Beogradu. Institut za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju u Beogradu je za ovu vodu rekao da je lekovita. Godinu poslije, 1929, Državna hemijska labaratorija zaključila je da se voda iz ove banje može koristiti u balneoterapiji i to za kupanje.
Preporučio ju je kao dodatno sredstvo lečenja u sklopu medicinske rehabilitacije kod ovih bolestiju: hroničnog inflamatornog, degenerativno i ekstraartikularnog reumatizma te posljedica trauma. Voda iz ove banje, po lekovitosti ravna je onoj iz poznatih banja Harkanj i Morohalom u Mađarskoj, a lekovito blato onom iz Igala u Crnoj Gori. Pedesetih godina 20. veka je sagrađen prvi bazen uz ovo lečilište, bio je prvi bazen u somborskoj opštini.
S vremenom, zbog nemara banja je 1973. napuštena i ugašena. Od nje se danas vidi samo donekle vidi kako je ovde nekad bilo. Ironično je da je osamdesetih godina završen drugi bazen u sastavu banje, ali on nije dobio upotrebnu dozvolu i nikada službeno nije bio u funkciji.
Za sedam dana, u trećem i poslednjem nastavku reportaže iz ovog plemićkog sela čitajte o bogatoj istorji i umetničkom blagu Crkve rođenja blažene djevice Marije i obližnjoj kalvariji koja je nadvisuje
