БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ (2) Некадашњи лемешки племићи данас су паори, али још чувају своје грбове
Велики број талентованих људи у разним областима који су својом славом постали постали надалеко познати - од спорта преко културе до врхунске науке (два академика) о којима сам детаљно писао прошле недеље говори нам да је Светозар Милетић другачије село од свих других у овом делу Бачке.
Одговор свакако лежи у племенитом пореклу великог броја његових житеља.
Племићи из Лемеша претежно су спадали у ред угарског нижег племства. Лемешки племићи стицали су племство краљевском донацијом, поделом племићког листа и грбовнице, префекцијом, адопцијом и индигенатом. Краљевску донацију, односно додељивање добара лемешки племићи добили су 1803. када је 36 родова (156 породица) добило земљу.
Додељивање племић-ког листа било је ваљано само ако је он имао облик “свечане привилегије” и ако се иста јавно прогласила. То се чинило на Земаљском сабору који је то на самој изворној повељи и констатовао формулом: “Грбовница или племићки лист благороднога Н. Н. проглашен је пред краљевином те је примљен без приговора”. Племићи су до 1848. уживали следеће повластице: племић није могао без посебног законског акта бити затворити, подвргнут је могао да буде само суду законитог владара, ослобођени су били од разних присилних и јавних послова, пореза, царина и других давања, али су морали доприносити обрани домовине, учествовали су при доношењу закона...
Једна од главних карактеристика племства је била поседовање грба, а неке породице имале су и додатак “де Немесмилитицс”. Грб се користио као печат код овере докумената, на многим кућама у месту налази се исклесан грб у мрамору, племићки грбови уклесани су и на многим надгробним споменицима на месном гробљу у Светозар Милетићу...
Племићи који су међу првима населили Лемеш, а 1804. краљевском даровницом добили земљу у посед били су: Алага (1722), Баић (1691), Барашевић (1690), Хорват (1653), Иванчић и Иванић (1653), Иванковић (1670), Каић (1697), (Каич) (1698), (Кнези де Семеновић), Лацко (Лацковић) 1659), Мандић (1688), Марковић (1690), Пиуковић (1741), Радић (1648), Видаковић (1690) и Вујевић (1690). Племићи који су настанили Лемеш, али којима племићка диплома није објављена у Бачко-бодрошкој жупанији: Адамовић, Гроцки, Јанчовић, Степановић, Семеновић (Кнези), Антал (Анталовић), Бабић, Ђурковић, Копуновић, Ковач, Кујунџић, Лучић, Миковић, Пиласановић, Рудњак, Воларић и Вуковић.
Потомци некадашњих племића данас живе као обични људи, углавном пољопривредници и занатлије или пак раде у оближњем Сомбору. Међутим, сви чувају своје грбове које су преносили са колена на колено, у социјализму кришом а протеклих пар деценија поново се поносе са њима.
Настављам ка северном рубу села где се налази старо гробље а иза њега и оно што је остало од некада чувене Лемешке бање. Комплекс овог лечилишта обухвата око 20 хектара, у власништву је државе а корисник је Месна заједница Светозар Милетић. Само на папиру, пошто тамо сем полусрушеног објекта и празних базена више ничега нема. Има заправо, један пчелар је ту поставио своје кошнице.
Основа за ову бању је овдашње лековито блато, вода из термалног извора, језерце и купалиште. Температура геотермалних вода у овој бањи, задњи пут када је мерена износила је 73 степена.
Приватно-јавно партнерство за Лемешку бању?
Дашак оптимизма када је о судбини Лемешке бање реч, уноси информација од прошле године да је Скупштина града Сомбора усвојила је Одлуку о покретању поступка јавно-приватног партнерства са елементима концесије за успостављање рада Лемешке бање.
Планира се да концесија не траје краће од 15 година да би се улагања у тај објекат, која неће бити мала, исплатила партнерима, a процењена вредност изградње бањског комплекса у Светозару Милетићу (урађена 2022), износи око 5 милиона евра.
Саграђена је 1885. Зграда је била слична онима које се данас може видети на Палићу. Средишња зграда имала је ресторан и собе за спавање, лечилиште је имало два велика базена. Око језерца био је засађен парк. Језеро је било довољно велико и дубоко да се по њему могло пловити једрилицама.
Воду је 1928. анализирала Краљевска хемијски лабораторија у Београду. Институт за физикалну медицину и рехабилитацију у Београду је за ову воду рекао да је лековита. Годину послије, 1929, Државна хемијска лабараторија закључила је да се вода из ове бање може користити у балнеотерапији и то за купање.
Препоручио ју је као додатно средство лечења у склопу медицинске рехабилитације код ових болестију: хроничног инфламаторног, дегенеративно и екстраартикуларног реуматизма те посљедица траума. Вода из ове бање, по лековитости равна је оној из познатих бања Харкањ и Морохалом у Мађарској, а лековито блато оном из Игала у Црној Гори. Педесетих година 20. века је саграђен први базен уз ово лечилиште, био је први базен у сомборској општини.
С временом, због немара бања је 1973. напуштена и угашена. Од ње се данас види само донекле види како је овде некад било. Иронично је да је осамдесетих година завршен други базен у саставу бање, али он није добио употребну дозволу и никада службено није био у функцији.
За седам дана, у трећем и последњем наставку репортаже из овог племићког села читајте о богатој исторји и уметничком благу Цркве рођења блажене дјевице Марије и оближњој калварији која је надвисује
