БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ (1) Рекордери по броју распећа, други по броју слова на табли

Успут пролазим поред салашарских насеља Обзир, Ненадићи и Милчић. На пар бандера има рода али чини се да оне нису донеле толико прижељкивану симболику са порастом наталитета и рађањем нових беба - многе куће делују напуштене… Напуштена је и велика бензинска пумпа „Солак” на улазу у Светозар Милетић. Велика фонтана испред пумпе је пуна бачених лименки а не ради ни сала за венчања која се налази иза. Са самој пумпи остале су цене горива из неких давних времена а на травњаку поред пута истакнут је натипис „Продајем или издајем” са бројем телефона.

Нешто даље, на самом улазу у село налази се табла са називом места на српском (ћирилица и латиница), хрватском (Лемеш) и мађарском (Немесмилитицс). Да нема Беле Цркве на чијој табли на шест језика има 52 слова - ова табла на улазу у Светозар Милетић са 48 слова - била би рекордер у Војводини па и целој Србији а могуће је и у региону. 

Ако му је већ измакло прво место по броју слова на табли, Светозар Милетић је свакако рекордер по броју распећа у селу. Ја сам избројао девет, има их готово на свакој раскрсници и сва су врло лепо одржавана, са уредно затакнутим букетом цвећа.

Стижем до мале али недавно реновиране зграде Железничке станице Светозар Милетић. Дневно овде воз прође шест пута радним данима, три у правцу Сомбора и три у правцу Суботице, викендом и празницима два мање. Настављам ка центру Улицом Доситеја Обрадовића, са десне стране је једна стара вила, мало завучена у двориште као и напуштена зграда млина. На једној трафо-станици стоји плакат циркуса „Интернационал” који је пар дана касније гостовао у Дому културе.

У центру, око раскрснице Сомборске и Доситеја Обрадовића налази се: Дом културе, Месна заједница, апотека, ветеринарска апотека, ресторан „Црвена ружа”, Основна школа “Братство и јединство” и Римокатоличка црква са кипом Светог тројства испред. Испред Дома културе налази се већи број паноа на којима на српском, мађарском и енглеском налазе подаци о историјату села. А прошлост села Светозар Милетић је више него богата и занимљива...

Око 1400. године на овом простору помињу се значајна насеља Хајски Ловренац а касније Халмош, која припадају мађарској држави. О њима се не зна много, највероватније су разорена. После ослобађања од Турака 1687. подручје опет улази у састав мађарских земаља које су тада биле у Хабзбуршкој монархији. Насеље тада носи назив Лемеш или Немеш Милитић. 

Назив места потиче од латинске речи “милес, милитес” што у преводу значи - војник. Мађарски облик Немес Милитицс добио је јер је место у данашњем облику настало као насеље племића из целе Угарске. („немеш” у преводу с мађарског значи „племенит”). Хрватски облик Лемеш никада није био у службеној употреби, али је уобичајен међу хрватским (буњевачким) живљем у месту. 1925. године назив насеља се мења у данашње - по имену великана српског националног покрета у Војводини у 19. веку.

Сребрни олимпијац Стеван Пишта Хорват

Мало је села ове величине са тако импозантним списком познатих личности у готово свим областима од спорта преко културе до науке. Најпознатији је Стеван Пишта Хорват (1932-2018), магистар физичке културе, рвач, репрезентативац са више од хиљаду наступа. Био је 12 пута првак Југославије у грчко-римском и три пута у слободном стилу, првак света 1963. и 1966, други на свету 1961, 1962, 1965, освајач сребрне медаље на Олимпијским играма 1968… Хорват је први рвач у свету добитник награде за фер-плеј “Пјер де Кубертен” 1966…

У овом селу рођени су и Тереза Кочиш (1934), гимнастичарка као и Золтан Сабо фудбалери и тренер; Гаја Алага, академик Хрватске академије знаности и умјетности, светски познати теоријски физичар; Мирко Видаковић, академик ХАЗУ, познати генетичар шумског дрвећа; Ђуро Кањурски, редовни професор сиријског, калдејског и арапског језика на Краљевском универзитету у Будимпешти; Петар Кнези, свештеник и писац; Пајо Видаковић, свећеник који је под псеудонимом “Лемешанин” писао етнолошке студије, позоришне комаде и уџбенике на “илирском” језику; Грго Кнези, свештеник и биолог, објавио више научних дела; Јосип Турчик, фудбалер љубљанске “Олимпије”: Антун Алаџић, глумац и редитељ и многи други.

На коморској пустари између 1748. и 1752. насељени су сиромашни племићи, који су дошли из Горње Мађарске. Становници села су били искључиво племићи (Буњевци и Мађари) и 1758. су формирали политичку општину. Сеоску власт је тада чинио “хаднађ” а од 1800. године капетан са 12 сенатора. До 1775. насеље је носило назив Милетић. 1767, овде је живело 1.273, а 1799. већ готово двоструко више - 2.060 становника, који су гајили пшеницу, кукуруз и кудељу, те држали винограде. Број становника је растао, па је 1900. у селу живело 3.511, а 1931. чак 4.155 становника (2.318 Мађара, 1.554 Буњевца, 217 Немаца и 26 осталих). После Другог светског рата овде није било колонизације, па је састав становништва (осим расељених Немаца) остао скоро непромењен. Према попису из 2021. у селу је само 2.162 становника, најмање у протеклих 200 година. Од тога 40% су Мађари, 21% Хрвати и Буњевци и 20% Срби.

У наставку репортаже из Светозара Милетића за седам дана на овом месту ћете читати о чувеном Лемешком племству, о оном што је остало од ништа мање чувене Лемешке бање, два сеоска гробља као и Фудбалском клубу „Јединство” али и осталим спортовима којима се мештани баве од шаха и каратеа преко хиподрома до мото-кросерске стазе „Лемешринг”.