Партизанска агада Шанија Алтараца јесте најеклатантнији пример те појаве. Тешко је у целом целцатом свету наћи краће а ингениозније дело настало у Холокаусту, такорећи на фронту, а које се бави темама ратних страдања, страхова и нада”, изјавио је за „Нову мисао” Елизер Папо, писац, професор јеврејске књижевности и рабин из Израела. Управо поменуту Партизанску агаду, као и драму Не заборави / Запамти Хинка Готлиба, часопис интегрално објављује први пут код нас.
„Крајње је необично што су исти људи, који су у италијанском логору Краљевица код Ријеке 1943. учествовали у припреми Готлибове једночинке - према неким сведочењима она је и изведена, док постоје и сведоци по којима је италијанска управа премијеру забранила – годину дана касније, на слободној партизанској територији Кордуна и Баније, били сведоци премијерног извођења Партизанске агаде. Дела које жанровски припада традицији пародија на Паскалну хагаду, али је јединствено по томе што је настало у време Холокауста”, наводи др Гордана Тодорић из Центра „Моша Давид Гаон” Универзитет „Бен Гурион” у израелском Негеву, уз напомену да је Шалом Шани Алтарац у предратном Сарајеву био познат као талентовани хумориста, да би Агаду испевао 1944. уочи Песаха, као партизански официр, и то на српскохрватском, ладину и помало арамејском.
По речима уреднице „Нове мисли” Жаклине Дувњак Радић, у новом броју часопис за савремену културу Војводине претражује и друге углове прошлости, како оне личне који су нашли свој функционални израз у прози - попут Енеса Халиловића и Ђезеа Бордаша – тако и оне колективне, више документаристичке. У ту категорију свакако спада интервју са фоторепортером Имреом Сабоом, који читаоце, водећи их кроз безмало пет деценија дугу каријеру, од апарата Kodak Baby Box, који је његов отац покупио са Сремског фронта, до актуелне монографије „Године заплета”, враћа у заједничку прошлост ових простора. А још даље у прошлост, све до почетка хришћанства и ислама, залази исцрпна, историјска, путописна, социо-културолошка студија Ибрахима Калина, објављена у издању Агоре, Ја, онај други и друкчији свет о развоју односа између Запада и исламског света, коју детаљно представља Валентина Чизмар.
Поново важно место у часопису заузимају есеји, па се тако феноменом Бијенала у Венецији бави др Јасна Кујунџић Јованов, док је архитектури Измира своје слово посветио архитекта Дарко Веселиновић. Уз неколико критичких записа, попут оног Владимира Гвоздена о роману „Кад ђаволи полете” Владимира Кецмановића или Владиславе Гордић Петковић о студији „Етика суровости” Хосеа Овехера, важно место у „Новој мисли” заузима и својеврсно поетско сучељавање Вујице Решина Туцића и његовог сина Синише кроз анализу Јелене Загорац, те сумирање преводилачке мисије КЦВ „Милош Црњански” указивањем на издања књига Ђорђа Писарева, Фрање Петриновића и Саве Дамјанова на енглеском језику.
М. С.
